Uoči godišnjice njegovog odlaska, o velikom glumcu i tragičnoj ličnosti govorili su Darko Bajić, Boris Miljković, Svetozar Cvetković, Olivera Ježina, Olja Bećković, Bane Vidaković, Vuk Drašković, Radoš Bajić…
***
Kada je kupio stan u Beogradu, u centru, na Starom gradu, postalo je jasno da ima nameru da se vrati. Prijalo mu je druženje sa dragim ljudima iz nekog prošlog života. Slučajni susreti su bili najzanimljiviji.
– Kad je počeo da dolazi, proneo se glas da nikada nije sam, da su s njim uvek dvojica momaka. Posle jedne predstave u Narodnom pozorištu, mislim da je prošla ponoć, svratio sam do marketa u Dušanovoj da kupim pljuge. Nisam obraćao pažnju na to ko je još u prodavnici. „Šta je ti, ćelavi, što se ne javljaš“, čuo sam poznati glas iza sebe. Okrenuo sam se i ugledao bradatog, zaraslog čoveka. „Jesi li to ti, jebote“, reagovao sam. Izgrlili smo se i izljubili. Bilo mi je mnogo drago što sam ga video posle toliko godina. U kolima su ga čekali neki ljudi, odmah sam znao da situacija još nije bezbedna. „Koliko si tu“, pitao sam ga. „Evo sad sam došao, treba da radim.“ Kada je svako otišao u svoju muku, bio sam zadovoljan što radi, znao sam da mu prija – kaže za knjigu „Lauš“ Bane Vidaković.
Uloga u „Smrdljivoj bajci“ bila je signal rediteljima i producentima da se veliki Lauš vratio. Glumac njegove klase nije mogao da se nađe u Srbiji. Generacija velikih (Gaga Nikolić, Bora Todorović, Bata Živojinović, nešto kasnije i Nebojša Glogovac) sišla je sa životne scene, a zamene su, blago rečeno, bile neadekvatne. Prva u nizu velikih uloga bila je ona princa Đorđa Karađorđevića u „Senkama nad Balkanom“. Delovalo je kao da smo se vremenskom mašinom vratili u dvadesete-tridesete godine prošlog veka i da uživo posmatramo tragičnu sudbinu brata kralja Aleksandra Karađorđevića.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 24. OKTOBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
