Šta je to „Helikopter roditeljstvo“ i kako ono utiče na decu?

/ Ljubav ne može pokvariti dete, ona je potrebna i neophodna. Kvari ga ono čega često nema u vaspitanju, a to je disciplina/

Prateći savete o savremenom vaspitanju dece, a sve u cilju očuvanja i unapređenja dečijeg mentalnog zdravlja, roditeljima je postalo najvažnije kako se njihovo dete oseća. Da bi roditelj mislio da je dobar roditelj, njegovo dete stalno mora da oseća da je voljeno. I, usput, da bude i srećno. Zato su roditelji počeli da se trude da decu uvere da su jako voljena, omogućujući im samo pozitivne doživljaje i iskustva. Posle nekoliko desetina godina takve prakse, počeli smo da uviđamo da nije obavezno da takvo dete postane srećan odrasli. S razočaranjem smo shvatili da ta druga formula – srećno dete – nesrećan roditelj – nije samo moguća, već je i prilično prisutna. Prava sreća je jedno, ali nazovimo to u ovom slučaju razmaženo i prezaštićeno dete su nova društvena patologija i posledica novog pristupa vaspitanja.

Ono što povezuje svu prezaštićenu decu jeste skromno iskustvo sa neprijatnim emocijama. Došli smo do suštinskog pitanja: Da li su neprijatne emocije deci potrebne? Da, i to ne samo potrebne, već i neophodne. Ako dete u fazi predškolskog uzrasta, kada treba da aktivira logiku, nema adekvatnu stimulaciju, postoji velika verovatnoća da će razviti naviku da sve rešava maštom i osećanjima – a to znači ostati večito dete i to u onom lošem kontekstu. Ostati rob svojih osećanja kojem je glavna briga da se dobro oseća i koji pritom zanemaruje kako se drugi osećaju, zanemaruje svoje obaveze, dužnosti, pa i zdravlje.

Mozak je organ koji se razvija onoliko koliko se koristi i u oblastima u kojima se koristi. Kada navikne da funkcioniše samo u prijatnom raspoloženju (nazvali smo to izobiljem hormona radosti, a hormoni su inače osnovni regulatori njegovog rada), on postaje lenj i neefikasan kada na red dođu neprijatnosti. Umesto da se fokusira na rešavanje problema koji je do neprijatnosti doveo, on se fokusira na njegovo izbegavanje. Ako je uzrok neprijatnosti učenje, on će iznalaziti načine kako da ga izbegne. Ako su uzrok obaveze, i njih će pokušavati da zaobiđe.

Dozirana neprijatnost je najveći blagoslov detinjstva! Ponovimo, prezaštićenost pre svega pogađa emocionalni razvoj deteta. Prezaštićena deca, kada su dobro raspoložena, na prvi pogled su srećna i zadovoljna, ali, samo dok su dobro raspoložena. Kada to nije slučaj, postaju razdražljiva i nesigurna, ili burno reaguju, ili se povlače. Nemaju inicijativu i očekuju da neko drugi razreši problem ili nastupaju destruktivno.

Svoj deci, a prezaštićenoj posebno, emocionalno opismenjavanje je od suštinske važnosti. Ono podrazumeva da dete ume i može da prepozna i „reguliše“ svoje emocije – da ume da prepozna međuzavisnost između emocija i načina razmišljanja.

Prva reč emocionalnog opismenjavanja su granice!

U današnjim uslovima, kada su deca zasuta raznim ponudama, počev od izbora hrane, mogućnost da „birkaju“, može da bude uvod ne samo u loše navike, već i u prezašićenost. Mnogo je roditelja koji „popuštaju“ pred dečijim suzama i ne sluteći da to može da bude uvertira u ozbiljne probleme. Najveći rizici su tamo gde se roditelji trude i utrkuju da deci ispunjavaju želje. Koje god dete da se nađe u takvoj situaciji, ono će se brzo navići, jer prijatnost je ono ka čemu prirodno teži. Roditelji često nisu svesni dugoročnih loših posledica koje na decu mogu da ostave loše navike. Slično je i sa nastavnicima. Ako deci dozvoljavamo ono što nije dobro, ili im čak pomažemo da to „prođe“, onda ne treba da očekujemo da će sve na kraju ispasti dobro.

Kada bi ljudi imali više sluha za to koliko su navike bitne, merili bi svaku svoju reč i svaki svoj postupak pred detetom. Koliko god da je važna hrana kojom hranimo telo deteta, još je važnija emocionalna hrana koja na jednoj strani podrazumeva sigurnost, mir i ljubav, a na drugoj granice prema lošim navikama.

Prezaštićeno dete prepoznajemo po tome što je u odnosu na svoje vršnjake pasivno, nesamostalno i preterano vezano za roditelje. Ono je u stalnom strahu da li su mama i tata u njegovoj blizini. U stvari su roditelji ti koji dete stalno kontrolišu – paze, ne dozvoljavajući mu da se udalji. Uglavnom mu upućuju zabrane: „Nemoj ovo, nemoj ono”, radeći stvari umesto deteta jer ono „ne zna” ili „ne može” samo.

Prezaštićeno dete se razvija uz stalno prisustvo dveju poruka: da ono nije sposobno i da je ovaj svet veoma opasno mesto. Te poruke oblikuju njegovu predstavu o sebi, drugima i svetu, tako da umesto da izraste u aktivnu i samostalnu odraslu osobu, ono izrasta u pasivno zavisnu ličnost. Pasivna je zato što se ne usuđuje da bilo šta uradi jer se plaši da ne zna, da je nesposobna, a da je svet veoma opasan. Zavisna je jer se, uverena da ne može sama, posledično patološki vezuje za neku drugu osobu od koje očekuje da će o njoj voditi računa na isti onaj način na koji su to činili roditelji.

Roditeljstvo

Ako se zapitamo zašto roditelji prezaštićuju svoju decu, kada takav način vaspitanja daje loše rezultate, odgovor na ovo pitanje je u glavama roditelja. Prezaštićujući roditelji veoma mnogo vole svoju decu, ali su opsednuti strahom i zabrinutošću da im sačuvaju život i zdravlje. Prezaštićujući roditelj često ne razlikuje ljubav od zabrinutosti. Zato brine i onda kada za tim nema stvarne potrebe.

Roditelj koji preterano štiti misli da ne preteruje, da je samo odgovoran. Zato odbija dobronamerne savete. Da bi odustao od patološkog načina vaspitanja, potrebno je da se suoči sa svojim strahovima onako kako to čine i drugi roditelji.

Tajna uspešnog roditeljstva je u „emocionalnoj hrani“. Kao što telo možemo nahraniti i „prehraniti“, to isto moguće je i sa emocijama.

U odnosu na svoje vršnjake, dete koje je prezaštićeno je preterano vezano za svoje roditelje, nesamostalno, povučeno i pasivno. Razlog tome je upravo što ih roditelji previše “kontrolišu” i nemaju razvijeno samopouzdanje. Roditelji sve rade umesto njih smatrajući da oni to ne mogu ili su još mali.

Prezaštićeno dete ima netačnu sliku o sebi, svojim sposobnostima i svet doživljava kao jedno opasno mesto. Pasivno je, jer se plaši da nije sposobno da nešto uradi. Vezano je za roditelje i od njih očekuje da će o njemu voditi računa.. Roditelji ne treba da “biju detetovu bitku”, da rešavaju njegove konflikte sa vršnjacima, već ga moraju pustiti da oseti i negativne emocije i da nauči da ih kontroliše. Deca se ne smeju lišavati životnog iskustva, jer iz njega uče.Ovakav odnos prema detetu karakterističan je za roditelje koji imaju razne strahove. Stalno su u strahu za detetov život i zdravlje. Roditelji često nisu svesni da je ovakvo ophođenje štetno za njihovo dete, pa često i dobronamerne savete doživljavaju kao kritiku i napad na njihov način vaspitanja. Da bi se prevazišli strahovi koji su polazište ovakvog vaspitanja, neophodno je suočavanje sa istima.

Teškoće u osamostaljenju

„Takva deca najčešće imaju poteškoće u osamostaljivanju. Roditelji im ne ostavljaju dovoljno prostora da mogu sticati lična iskustva, da jačaju, snalaze se, razvijaju životne veštine, socijalizuju se i afirmišu, stiču samopouzdanje i samopoštovanje. Zbog takvog pristupa postaju sebična, nedistancirana, nametljiva, lepljiva i vrlo naporna. Imaju nizak prag tolerancije na frustracije, impulsivna su ili povučena, bojažljiva, emocionalno nestabilna i bez mogućnosti uživljavanja u tuđe doživljaje“,

Na temelju svojih iskustava zaključuje kako i u školi zbog smetnji koncentracije, koje znaju karakterisati njihov nestabilni svet, prezaštićena deca teže prate nastavu i savladavaju gradivo. Vezano s tim, postižu niže rezultate od stvarnih mogućnosti.

„A oni iz hiperaktivne varijante prezaštićene dece često ometaju nastavu i ponašaju se klovnovski kako bi privukli pažnju na sebe i bili u centru pažnje, ne mogu odgoditi reakcije, niti čekati red. Moraju reći svoje odmah i sad. Takve osobine i karakteristike ponašanja dovode ih u sukob s vršnjacima i izlažu neodobravanju i kritici odraslih. A povučena prezaštićena deca potpuno se izgube u složenim školskim zahtevima“, Ova pojava je manje izražena, u porodici s više dece, u kojima svako dete dobro zna šta može i od koga dobiti te što samo treba dati i doprineti. „U porodici s više dece uloge su jasno podeljene i svako dete zna gde mu je mesto.

Pojava prezaštićene dece, a samim tim i „helikopter roditelja“, kako se nazivaju na zapadu, jer radi se o onima koji stalno obleću oko potomaka, zadnjih se godina povećava. Stručni saradnici u školama često se susreću s ovom problematikom, ali im nije nimalo jednostavno to rešavati jer roditelji nisu spremni na saradnju i znaju biti i neugodni, posebno ako su psiholozi istrajni u nameri rešavanja problema.

„Roditelj prvo treba osvestiti činjenicu da je u zamci, a onda svesno i iskreno tražiti rešenja. Važno je odgajanje dece bez straha i u skladu sa karakteristikama deteta“.