Svaki društveni pokret je jedinstven i poseban na svoj način. Sociolozi su, zahvaljujući širini svog teorijskog vidokruga i metodološkim mogućnostima, kadri da izvedu određene generalizacije time što u svim posebnostima mogu pronaći neku zajedničku crtu. U slučaju najnovijih studentskih gibanja, oni mogu identifikovati elemente koji krase svaki bunt mladih i nezadovoljnih ljudi.
Ovako svoju analizu studentskih demonstracija započinje sociolog kulture Nikola Božilović na Velikim pričama.
Za bilo koje promene da se zalažu, ekonomske, političke, ekološke, demonstracije su generacijski obojene.
Kasnih šezdesetih XX veka, buntovna studentska omladina (čuveni „šezdesetosmaši“) javno i bez pardona je stavila do znanja da odbija način življenja koji joj je nametnut vladajućim društvenim odnosima. Njihova pobuna došla je kao rezultat krize građanskog sveta (osećaj teskobe u individualnom i društvenom životu, uprkos materijalnom napretku). Ona predstavlja radikalnu kritiku vladajuće kulture, a sam studentski pokret kao pokret „nove levice“ dobio je, kako bi rekao nezvanični guru studentskog i hipi pokreta Herbert Markuze, oblik kulturne revolucije.
Studentski pokret koji se u Srbiji dogodio 1996-1997. bio je plod sazrevanja svesti omladine, nezadovoljstva tiranskom vlašću i bede stanovništva.
U doba materijalne oskudice i opšteg nespokoja (nestašica hrane i goriva, strah od mobilizacije) jedini veliki kontrakulturni naboj, subverzivnost, duhovno bogatstvo i dozu optimizma (i eskapizma) mladima su davale rok grupe: Partibrejkers, Ekatarina Velika, Električni orgazam, Plejboj, Zajedno bend, Dža ili Bu, Goblini, Direktori. Članovi prve navedene tri grupe smislili su, napisali i snimili antiratnu pesmu „Slušaj ‘vamo“. Oni su je izveli pod zajedničkim imenom Rimtutituki, što na šatrovačkom znači „turim ti kitu“. Beograđani su imali privilegiju da ih vide i čuju uživo početkom proleća 1992. godine. Kamion s muzičarima kružio je beogradskim ulicama, a sa razglasa se mogao čuti pacifistički refren „Mir, brate, mir“, uz dodatne stihove „Ako ne mogu da letim/ja neću da puzim/jer kad puzim/ja ne mogu da guzim“. Pošto se dozvola za održavanje koncerta nije mogla dobiti, muzičari na kamionu su svirali dok agregat nije ostao bez goriva.
Najnovija pobuna srpske studentarije imala je za povod veliku tragediju u Novom Sadu, kada je na Železničkoj stanici pala nadstrešnica u usmrtila 15 ljudi. To je bio okidač za početak velikog bunta Generacije Z, pobune mladih kod kojih je već tinjalo nezadovoljstvo vlastima u Srbiji.
Pad nadstrešnice bio je pokazatelj korupcije, nemara, nestručnosti i nesposobnosti ljudi koji vode ovu državu. Studenti zahtevaju objavljivanje svih autentičnih dokumenata u vezi sa rekonstrukcijom zgrade železničke stanice i kažu da od toga neće odustati.
Za ovaj zločin mora postojati politička i krivična odgovornost svih koji su u učestvovali datom projektu, ali vlast Srpske napredne stranke do sada nije bila spremna na saradnju.
Celu analizu sličnosti i razlika aktuelnog studentskog protesta od onih koji su se odigrali u prošlom veku, ali i o tome kako se u sve ovo meša pojam kontrakulture, čitajte na Velikim pričama.
