Hrana nije samo nužnost zarad preživljavanja, već može biti i veliki izvor zadovoljstva. I tu odmah može da nastane problem. Ljudi su, kao i mnoge životinjske vrste, hiljadama godina preživljavali samo ukoliko sakupe ili ulove dovoljno hrane. A onda je neka budala izmislila čokoladu.
Plena nikada nije bilo u izobilju, posebno zato što su zime bile duže i oštrije nego što mi to možemo i da zamislimo, a supermarketi i restorani nisu postojali. Još pre samo 250 godina ljudi su i u Evropi svake jeseni procenjivali da li je žetva bila dovoljno dobra da bi mogli da prehrane svu svoju decu ili će neku morati odmah da ubiju.
I dan-danas je smrt od gladi česta pojava u nekim delovima sveta, mada se u drugim svakodnevno bacaju tone hrane.
Dok god je svet tako funkcionisao, pitanja da li je hrana zdrava i da li neko jede premalo ili previše bila su potpuno besmislena. Većina ljudi je sama proizvodila svoju hranu i imala koliko da preživi. Začini su bili retkost pa se, na primer, za biber putovati na drugi kraj sveta. Takva situacije je trajala vekovima, svima bila poznata i svi su svoju decu na nju pripremali.
Tek poslednjih nekoliko decenija, model ishrane se u nekim delovima sveta suštinski promenio, pa sada biramo, poručujemo, ili namerno povraćamo. Danas, kad veliki gradovi imaju bezbroj tipova restorana i sve nam je dostupno, možda i prečesto previđamo moć hrane. Jer mi smo, potpuno nepripremljeni za to, uskočili u uživanje u hrani, u zadovoljstva, potencijalni porok i izvor zavisnosti.
Kako da stanem, kad je sve tako ukusno, uvek pri ruci, a i reklamira se na svakom ćošku
Zbog svog jakog uticaja na naša čula, kao i zbog naše nepripremljenosti, hrana može imati i različite emocionalne efekte na gotovo svakoga od nas. Neki joj se tako potčinjavaju, bez kontrole i discipline, pa uživaju dok ona ne počne da šteti njihovom zdravlju. Drugi je, opet, gotovo u potpunosti odbijaju, pokušavaju da je stave pod potpunu kontrolu, iz religijskih ili sportskih pobuda, ili pod uticajem modnih časopisa.
Hrana je možda najopasnija kad ne prepoznajemo da je koristimo kao zamenu za nešto drugo. Kad se osećamo prazno – kad nam je dosadno, nemamo inicijativu, polet ili strasti, ili kad tugujemo zbog nekog gubitka, vrlo je lako da tu prazninu počnemo da zatrpavamo hranom.
Ako ni u čemu ne uživam, makar da mi bude prijatno na jeziku i puno u želucu. Kako kaže jedna nezvanična definicija, „depresija je kad jedemo nutelu kašikom“.
Sa hranom je, dakle, kao i sa svim drugim važnim stvarima u životu: ravnoteža je istovremeno najdragocenija i najteže dostižna. A u ovom slučaju nam baš nije ni dato vreme da se pripremimo.
Tagovi
