Šta mi je Angela Merkel rekla o Kosovu (i šta sam ja rekao njoj): Boris Tadić za novi Nedeljnik

Boris Tadić se veoma začudio kada smo mu rekli da se ove godine navršava 20 godina od kada je izabran za predsednika Srbije. Njegov izraz lica je bio dovoljan, nije morao da izgovori, da se pita zar je moguće da je toliko prošlo. A teme kojima se bavimo nisu daleko odmakle od te 2004. godine. Na razgovor sa Borisom Tadićem došli smo u centralu Socijaldemokratske stranke, još uvek je u političkom pogonu. Uostalom, idu i novi izbori, ali u ovom razgovoru Tadić se pojavljuje u ulozi bivšeg predsednika države. Košarkaški trener Duško Vujošević, koji je bio nosilac liste Tadićeve stranke (sa partnerima) na beogradskim izborima, zna da citira slikara Voju Stanića koji kaže da svaki čovek treba da ima dva života. Prvi da živi da bi za drugi znao kako treba. Možda bi se za Borisa Tadića u ovom intervjuu moglo naći nešto za taj drugi život (i to nema veze sa onim izraubovanim „nekim drugim filmom“).

Nekadašnji predsednik Srbije u razgovoru za Nedeljnik govori o svojoj kosovskoj politici, koliko je ona odredila njegovu političku sudbinu, zašto je Srbija postala zemlja jedne teme („Kosovo“), zašto ideja podele Kosova za koju se zapravo zalagao dok god je ona bila realno moguća nije mogla da se ostvari iako su trojica neposrednih svedoka nastanka i kreatora te ideje vodili državu, koje je sve greške Srbija pravila za njegovog vakta i koje pravi posle njegovog mandata, i prvi put na jednom mestu iznosi sve detalje čuvenog sastanka sa Angelom Merkel 2011. godine kada joj je rekao „istorijsko ne“ i za koji se veruje da je označio kraj njegovog boravka na vlasti.

Kako se navršilo i 20 godina od Pogroma 2004. godine na KiM, razgovor smo počeli njegovim sećanjem na taj događaj, koji je obeležio njegov „prelazak“ sa mesta ministra odbrane na mesto predsednika Srbije.

„Pogrom na Kosovu je bio dramatičan trenutak. Kao ministar odbrane odigrao sam ključnu ulogu zajedno sa glavnokomandujućim Južnog krila NATO-a admiralom Džonsonom u zaustavljanju pogroma i taj dan je jedan od najvažnijih u mojoj celoj političkoj karijeri. Pogrom je izazvao i nemire u ostatku zemlje, a nije bilo nikakve državne koncepcije kako reagovati, jer je vlast bila podeljena na federalnu i republičku, bez potrebne komunikacije i ideje o neophodnim akcijama. Osećao sam ogromnu odgovornost da kao ministar odbrane nešto uradim da to sprečim i tražio sam rešenje u gotovo nemogućim okolnostima budući da je Kumanovski sporazum bio brana da vojska na bilo koji način interveniše. Pored toga, Svetozar Marović je bio predsednik Državne zajednice i bila je potrebna i njegova saglasnost da vojska bude na bilo koji način angažovana. A republička vlada koju je vodio Koštunica je manje-više samo učestvovala u litijama, braneći Kosovo u centru Beograda, kao i mnogo puta kasnije. Da KFOR, potpomognut američkim snagama iz Bondstila, nije reagovao u poslednjem trenutku u Čaglavici odlukom admirala Džonsona kome sam večno zahvalan, nakon mog razgovora sa njim u našoj vojnoj bazi u Raški i upozorenja da ću biti prinuđen da uspostavim humanitarni konvoj za izvlačenje ugroženog srpskog stanovništva, suočili bismo se sa još težom katastrofom sa nesagledivim posledicama. Tog dana smo gotovo izvesno sprečili izbijanje rata. Mislim da je izuzetno važno da naši građani znaju šta se dešavalo tog dana i kako smo zaustavili pogrom, pogotovo što su godinama u vezi sa tim događajem izloženi propagandi širenja bestidnih laži od strane naprednjačke vlasti i „patriotskih“ tumača istorije da ništa nismo uradili da se pogrom zaustavi.

***

Predsednik Srbije postajete nekoliko meseci posle Pogroma 17. marta. Da li ste tada imali predstavu koliko tema Kosova zapravo ovde određuje političke sudbine?

Apsolutno, ali za mene je uvek činjenica da pitanje Kosova određuje sudbinu Srbije i naših građana bila uvek iznad činjenice da to pitanje istovremeno određuje političke sudbine državnika. Bez obzira na posledice po mene lično, uvek sam se bez izuzetka u odlukama vodio svojim uverenjima i jasnim crvenim linijama. Moja kosovska politika je bila politika kompromisa koji je podrazumevao da uvažimo drugu stranu, ali da u miru ne izgubimo ono što nismo izgubili u ratu i da se ne prelazi preko crvenih linija naših nacionalnih interesa. Pitanje Kosova je obeležilo i moj početak bavljenja politikom. Još kao mladi opozicionar i pripadnik studentske organizacije, bio sam vezan za temu Kosova još osamdesetih u vreme albanskih demonstracija sa zahtevom da Kosovo postane sedma republika. Ja sam tada branio pravo Albanaca da iskažu svoj zahtev. Ali, naravno, nisam podržavao izdvajanje Kosova iz Srbije. Čak sam bio i saslušavan zbog toga.

Kada sam bio u zatvoru sa Ivanom Jankovićem, Nebojšom Popovim i Vesnom Pešić, zbog učešća u jednom protestu, imali smo komunikaciju sa albanskim zatvorenicima. Sporili smo se oko načina na koji bi trebalo rešiti pitanje Kosova, ali imali smo dijalog. Decenijama kasnije i kao predsednik države imao sam isti stav – da je dijalog najbolje oružje za odbranu naših interesa na Kosovu, a da je kompromis jedina pobeda. Nakon mog mandata mi nemamo kompromisna rešenja, jer već deceniju u pregovorima Srbija daje sve, a ne dobija ništa. Predaja naših legitimnih interesa nije kompromis. Kurtijev odnos prema našim građanima i našim interesima takođe nije kompromis. Razmena uvreda, pretnji i medijskih predstava nije dijalog. Zanimljivo je da me je u tim studenskim danima slučajno život vodio da sam iznajmljivao deo ateljea jednog albanskog slikara i onda sam upoznavao njegove prijatelje, a među njima i Edija Ramu, sa kojim sam se kasnije našao na političkoj pozornici i sa kojim sam uvek imao korektnu i prijateljsku komunikaciju, iako nismo delili istu viziju kosovskog rešenja.

Kada pogledam unazad, Kosovo je bilo fundamentalna tema i u mojoj kući, još od 1968. godine, kada su Dobrica Ćosić i profesor Sveta Marjanović predlagali da se podeli Kosovo na CKSKS, zbog čega su pretrpeli strahovite napade, a kasnije se ispostavilo da je to bila vizionarska ideja. Ispostavilo se i da je to možda bio i poslednji trenutak da se konsoliduju odnosi Srba i Albanaca. I kada sam postao predsednik Srbije, znao sam da će to biti tema na kojoj će se lomiti tektonske ploče srpske, albanske ali i balkanske politike.

CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 28. MARTA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS

Nedeljnik 637