Šta nam donosi evropska vojna „strateška autonomija“

Iznenada, vrtoglavica. Za lidere evropskih nacija i institucija, ponovni izbor Donalda Trampa deluje kao skok s bandžija… bez užeta. Devetog februara, američki predsednik je bez komentara podelio na svojoj društvenoj mreži Truth Social izjavu Vladimira Putina o evropskim liderima: „Videćete, uskoro će svi stajati pred gospodarom i lagano mahati repom.“ Tramp uživa u ponižavanju Starog kontinenta, koji u njegovim očima predstavlja dekadentni prostor na kome se raskalašeni hedonisti i kruti trgovci cenkaju oko cene vojnog kišobrana.

Američka želja da s Moskvom sklopi „dogovor“ ruši jedini oslonac koji je davao težinu bezrezervnoj podršci Brisela Ukrajini u njenom odbrambenom ratu protiv Rusije. Bez dolara i topova Sjedinjenih Država, ratoborne izjave Ursule fon der Lajen – „Putin mora da izgubi ovaj rat“, tvrdila je predsednica Evropske komisije u septembru 2022 – odjednom deluju kao prazne reči.

Kako Evropska unija, prezadužena, podeljena i ekonomski i vojno oslabljena, može istovremeno da ostane verna ukrajinskom predsedniku i da se dodvori Trampu? Odgovor staje u dve reči: vojni kejnzijanizam, odnosno – zadužiti se kako bi se arsenali napunili američkim oružjem, a zatim račun prebaciti građanima kroz novi talas štednje.

Putinova proročanska izjava, nimalo diplomatski preneta od strane Trampa, još nije dobila svoju punu potvrdu, ali su se pojedini politički lideri već poklonili pred zahtevima novog stanara Bele kuće. Sedmog januara, Tramp je ocenio da bi zemlje članice NATO-a ubuduće trebalo da izdvajaju ne 2%, već 5% svog BDP-a za odbranu. Ubrzo potom krenula je procesija pokajnika. Litvanski ministar spoljnih poslova pozdravio je „pozitivan i konstruktivan pritisak od strane našeg ključnog saveznika u NATO-u“, a premijer Estonije nije zaostajao: „Potpuno podržavam – naš cilj bi trebalo da bude 5%“ (Financial Times, 27. januar). Poljski šef diplomatije Radoslav Sikorski potrudio se da umiri Trampa: „Poljska izdvaja skoro 5% BDP-a za odbranu, najviše u NATO-u. Postali smo jedan od najvećih kupaca američke vojne industrije, sa desetinama milijardi dolara porudžbina od 2022. godine“ (The New York Times, 3. februar).

U novembru prošle godine, nedelju dana nakon Trampove pobede i pre nego što su pregovori i započeli, Ursula fon der Lajen požurila je da pridobije novog predsednika: „Još uvek uvozimo velike količine tečnog prirodnog gasa iz Rusije, zašto ga ne bismo zamenili američkim LNG-jem, koji je jeftiniji za nas i snižava naše cene energije?“ Što se vojnog sektora tiče, ona nije imala potrebu da bude ubeđivana: još u junu 2024. godine odlučila je da uloži 500 milijardi evra u odbranu Evropske unije tokom naredne decenije, a trećeg februara obećala je da će „stvoriti nove fleksibilnosti i proširiti budžetski prostor za odbrambene investicije“.

„Moraćete da naučite ruski“

Ruska invazija na Ukrajinu i klima hladnoratovske panike koju održavaju evropski mediji i politička elita naterali su čak i „štedljive“ države da posegnu za budžetom: Danska, Finska i Nemačka sada su „spremne na razgovor“. Objavljivanje Bele knjige o evropskoj odbrani ovog meseca trebalo bi da dodatno oblikuje njihov stav. Stavljanje vojnih troškova u vrh političkih prioriteta takođe se oslanja na panične apele Marka Rutea, generalnog sekretara NATO-a i bivšeg holandskog premijera: „Ako ne izdvojite mnogo više novca za vojsku od sadašnjih 2% BDP-a, za četiri ili pet godina bićete prinuđeni da naučite ruski ili da emigrirate na Novi Zeland“ (13. januar).

Početkom 2017. godine, kada je Donald Tramp povukao Sjedinjene Države iz Pariskog sporazuma o klimi, međunarodna osuda podstakla je evropske lidere da ekološku tranziciju postave u središte svoje strategije. „Učinimo našu planetu ponovo velikom“, uskliknuo je tada Emanuel Makron. Osam godina kasnije, glad za vojnim izdacima potisnula je brigu o Zemlji. Politički ugled sada se meri procentom BDP-a izdvojenim za kupovinu oružja i municije.

Urednički komentar lista Le Monde, koji odražava i istovremeno potvrđuje ovu promenu, izražava (…)