Ogroman porast državnog aparata, obrazovnih, kulturnih i naučnih ustanova od 1950, do otprilike 1980. godine, otvorio je neviđene karijerne puteve za skoro svakoga. Po tome se jugoslovensko društvo razlikovalo od zapadnih mediteranskih društava. Dovoljno je pročitati knjige Elene Ferante, koje se dešavaju kasnih pedesetih i ranih šezdesetih godina. U njenim knjigama se deca sa napuljske periferije očajnički bore da upišu gimnaziju. Samo je jedna devojčica iz tog siromašnog napolitanskog bloka uspela da upiše fakultet. Istih godina moji ujaci i tetke sa još grđe periferije Peći, studiraju manje-više šta hoće (i koliko godina hoće). Oni bolji đaci među njima imaju i stipendije.
Privilegije u socijalizmu nisu bile privatne, nego kolektivne. Dakle, kafe-kuvarica u Geneksu ili JAT-u je imala veće mogućnosti da dobije stan od vrhunskog učitelja u bilo kojoj školi. Svaki zastavnik je mogao da zimuje i letuje u divnim vojnim odmaralištima. Izbacivanjem ili ispadanjem iz sistema sve privilegije su se gubile.
E, tu nastaje razlika sa današnjim vremenom. Ako funkcioner nije bio buntovan kao Đilas, ili suviše samostalan od druga Tita, kao liberali šezdesetih godina, mogao je da računa na ponekad strogu, ali doživotnu brigu države za njega (retko nju) i njegove. Nije tačno da je partijska knjižica otvarala vrata svake karijere. Pošto su skoro svi ambiciozni ljudi bili članovi, sama knjižica nije bila dovoljna. Selekcija za rukovodioce je počinjala u sedamnaestoj godini. Obično bi u trećem razredu srednje škole direktor pozivao nekog naprednog omladinca da uđe u Partiju. Posle pada komunizma, mnogi su se hvalili da nikada nisu bili članovi SKJ.
Ako ne lažu, to je dosta neobična stvar u CV-ju, koja može da znači dve stvari. Ili da su bili vrlo osvešćeni protivnici režima, što je u svakom režimu retkost. Ili ih niko nije ni zvao. Oni koji su bili pozvani ulazili su na kadrovske liste. Pošto je postojala milionska kadrovska baza, bilo je lakše odabrati najbolje. To je sasvim suprotno od načina regrutovanja kadrova u današnjim partijama. Sem socijalista, koji su u početku imali kadrovsku bazu iz starog vremena, ostale partije su sakupljale ljude na razne načine. Često bukvalno sa ulice, kao kada je reč o vođama raznih uličnih manifestacija. Neki su i grdnim novcem kupili ulaznicu za partijska rukovodstva.
Kadrovi sakupljeni zbrda- zdola su bili prvi korak u moralnom slomu srpske politike. Drugi deo je posledica neizvesne lične budućnosti. Komunistički funkcioneri su verovali da će moćna Država da se doveka brine o njima i njihovima. Stabilnost je jedna od ključnih reči tog režima. Postsocijalistički rukovodioci se često ponašaju kao pokvarene paše u Andrićevim delima. Ti Andrićevi vlastodršci moraju da zagrabe što više za to, najčešće kratko vreme dok su u milosti padišaha. Ipak, Andrićeve paše su često hrabri ratnici, koji su svoje položaje dobili na sablji.
Dodatni problem današnjih elita je što se za mnoge ne zna na osnovu kojih dostignuća su se tako zaimali i osilili.
CEO TEKST PREDRAGA J. MARKOVIĆA „DA LI SU KOMUNISTI BILI POŠTENIJI“ ČITAJTE U NEDELJNIKU
Tagovi
