Mustafa Golubić, princ Đorđe Karađorđević, Dragutin Dimitrijević Apis, knez Pavle… Ovo su neki od istorijskih likova koje je serija „Senke nad Balkanom“ u dve sezone iz udžbeničkih fusnota izvukla na naslovne strane knjiga – prvenstveno je reč o poklonediciji „Senke nad Balkanom“ koju će dobijati čitaoci Nedeljnika od ovog novogodišnjeg dvobroja, pa tokom januara – i probudila interesovanje za ljude koje istorija iz različitih razloga nije dovoljno rasvetlila. A tu je i on. Petar Živković. Ponajmanje atraktivna istorijska pojava, ali čovek koji je bio u središtu svih zbivanja i čovek koji je, na kraju, svima došao glave. Živković je poživeo dovoljno da dočeka presudu na smrt komunističkih posleratnih vlasti, a istorija svoju „pravosnažnu“ presudu (još) nije dala.
Oficir koji je samo izvršavao naređenja ili megaspletkaroš koji je povlačio sve konce – iz senke, pa čak i kada je bio predsednik vlade? Suprotno verovanju, ispalo je da Živković nije spremio svoju odbranu za ovaj sud. Petar Živković je pisao memoare za koje se doskoro uopšte nije znalo. A i kada ih je objavila „Zadužbina Nikola Pašić“ iz Zaječara pre tri godine, nekako su ova njegova sećanja – ostala u senci. Toliko da nam je i akademik Ljubodrag Dimić, kao recenzent izdanja, rekao da je bio iznenađen što ovi memoari, osim u uskostručnim krugovima, nisu imali gotovo nikakav odjek.
Priča o putovanju memoara je priča za sebe. Mlađi brat Petra Živkovića, Dimitrije, takođe je bio general. On je 1946. godine u emigraciji posetio brata koji mu je tom prilikom poverio rukopis. Sa Dimitrijem je po zatvaranju vojničkih logora u zapadnoj Nemačkoj, u zamku Farlar kod Osnabrika, bio stacioniran i Jovan Antić, brat Antonija Antića, školskog druga Petra Živkovića i zaverenika iz Majskog prevrata 1903. godine. Pretpostavlja se da je mlađi Živković mlađem Antiću predao te rukopise, pošto ih je čuvao Jovanov sin Branko koji je živeo u Francuskoj. Sredinom devedesetih je, veruje se, spis stigao u Srbiju gde ju je čuvala Vuka, ćerka Jovana Antića. Za Živkovića se vezuju Majski prevrat, abdikacija princa Đorđa, „rat Bele i Crne ruke“, montiranje Solunskog procesa Apisu, sudilo mu se zbog homoseksualizma u vojsci; pominju se i ucene kralja Aleksandra tajnim pismima, navodno falsifikovanje kraljevog testamenta, atentat na Milana Stojadinovića, podrška pučistima 27. marta… A često je, veruje se, bio sa pogrešne strane morala.
Petar Živković počinje svoja sećanja periodom uoči Majskog prevrata, kako ga je obradovalo što je premešten u kraljevu gardu, jer su oficiri „smatrali da je ceo narod ponižen“ zbog kraljice koja je „uživala vrlo rđavu reputaciju u Beogradu jer su se mnogi hvalili da su sa njom bili u intimnoj vezi“. Piše kako su mu kolege prebacivale da „ide da služi onoj k…“. O njegovoj ulozi u Majskom prevratu ima različitih tumačenja, od „najznačajnije da otvori kapiju dvora“, pa do „trebalo je samo da otvori kapiju, a i to je jedva uradio“.
Istina je, to se i iz njegovih memoara može zaključiti, da se spetljao, da je u celoj halabuci upao u bazen i bio potpuno mokar, ali je, piše, njegova zasluga što zaverenici nisu srušili dvor. Zanimljivo je da Petar Živković za većinu slučajeva koji se u istoriji opisuju kao njegovih ruku delo navodi da za to nije ni znao, ili je od nekog samo čuo, a vanredno često bi se desilo da je baš tad dobio grip i da nije „po deset dana izlazio iz kuće“. Od svih zakulisnih radnji koje se vezuju za Petra Živkovića, svakako bi se dalo izdvojiti njegovo delovanje kao vođe „Bele ruke“, oficirske grupe koja je bila suprotstavljena „Crnoj ruci“.
Šta je pisao o ličnostima kojima će, svakima na svoj način, presuditi?
Ceo tekst čitajte u štampanom izdanju Nedeljnika koje je na kioscima ili na NOVINARNICA.NET.
Tagovi
