„Šta se čudite? Ovo je sve normalno“

Ima li normalnije stvari od toga da, kad vam u prolazu doleti lopta sa košarkaškog igrališta, probate trojku sa 10 metara, iako ste u sakou, iako imate tri puta više godina od klinaca koji igraju basket, iako vas muči diskus hernija? Nema. Nema normalnije stvari nego da ljudi koji su rođeni na ovim prostorima, ili koji su se o Srbiju makar očešali, vole košarku i raduju se svakom okupljanju reprezentacije.

Nema normalnije stvari od toga da raspored letnjih aktivnosti pomalo zavisi i od termina odigravanja košarkaškog prvenstva. Nema normalnije stvari od velikih nada i snova i očekivanja koja prevazilaze zbilju, ali su naša, iskrena. Nema normalnije stvari od nezadovoljstva srebrom kada igraju naši, „plavi“, „orlovi“, kako god im tepali.

I zato sve što su naši košarkaši poslednjih decenija uradili može i opravdano se svodi na ono čuveno Mutino posle velikih pobeda: „Šta se čudite? Ovo je sve normalno“.

Tako, nažalost, nema mesta čuđenju ni danas, nije bilo mesta čuđenju ni pre nekoliko dana, ni bilo kog drugog maja i juna, kada se košarkaška prvenstva završavaju derbijima.

Gađanje protivničkih igrača? Pljuvanje, pretnje, uvrede, prozivke porodice, čak i maloletne dece? Drmanje koševa? Padanje mokraće na parket? Padanje aparata za gašenje požara na parket? Politizacija svakog obraćanja u javnosti pod najglupljom i najlažnijom krinkom „da politika ne sme da se meša sa sportom“, kao da nisu dovoljno izmešani? Svađa košarkaških radnika (hm) u najvažnijoj političkoj emisiji u zemlji? Negativna kampanja i raspirivanje mržnje?

Sve je to normalno u srpskoj košarci već gotovo deceniju.

Pa zato narodni tribuni dobre volje, koji pozivaju da pobedi ljubav i živi se načudiše „šta se to događa našem nacionalnom sportu“, mogu posle nove ture nasilja i mržnje da potraže poslovičnog mačka pa da mu o rep okače svoje „molbe“ i „apele“.

Srpska košarka je godinama teren između dve mržnje.

Samo su ovoga puta glavne mete oni koji to nisu zaslužili. Pravi krivci sede u ćošku i ćute.

Kada je Nedeljnik otišao na intervju sa Željkom Obradovićem, u tada nezavršenim prostorijama KK Parizan u Kombank areni, najjači utisak čitavog razgovora bio je njegova želja da se vrati u „svoj Beograd i doprinese da se strasti smire“.

„Bila je tu jedna važna stvar koja je sigurno uticala na moju odluku da se vratim“, rekao je Obradović tada pa objasnio do detalja. „Beograd. Živeo sam u Barseloni i tamo imam prijatelje i neke stvari o kojima ne volim da govorim, živeo sam u Madridu, u Trevizu koji je prelep grad, da ne govorim o 13 godina provedenih u Atini i sedam u Istanbulu. Ali Beograd je moje opredeljenje. Tu imam nešto što je nemoguće platiti. Nešto što bilo kakav novac isključuje iz računice. To je prilika da ponovo radim u klubu koji najviše volim, u gradu koji osećam svojim, okružen ljudima koji me vole.“

A onda je poentirao:

„Društvo je patološki podeljeno, te podele su neverovatne. Ali me nikakvi komentari ne pogađaju. Ljudi su skloni da govore i kako sam vam već rekao – vlada jedno opšte znanje i vera ljudi da o svemu sve znaju. Jedna od mojih misija po povratku u Partizan i jeste da radim na tome, da makar u oblasti kojom se bavim, te podele ublažim.

Reći ću vam šta je moja želja i možda će neko reći da je utopija – da i Crvena zvezda i Partizan igraju Evroligu, da svake nedelje ova Arena bude puna i da, zašto da ne, i oni i mi dođemo iste godine do Fajnal fora. Pa ćemo tamo videti.“

Kada smo nekoliko meseci pre toga intervju predložili Nikoli Kaliniću, on nam se uljudno zahvalio na ponudi, rekao da je uveren da ne bismo zloupotrebili njegove izjave, ali da to ništa dobro ne bi donelo.

„Neko bi već potrčao da sve izvuče iz konteksta“, rekao je tada Kalinić pa i on objasnio svoje viđenje do detalja. „Ovde stvari tako funkcionišu. Neko zbog sitnog interesa stvari okrene kako njemu odgovara, a onda se od te grudve napravi lavina. Ako će bilo kakva moja izjava, makar bila i afirmativna, da izazove jednu podelu, raspravu, svađu, onda je bolje da se ne oglašavam i da ne doprinosim podelama koje su već sada jako velike“.

E, taj Željko Obradović i taj Nikola Kalinić – koji se inače pred svaku utakmicu Zvezde i Partizana zagrle i srdačno pozdrave – jesu metafora svega što je postalo normalno u srpskoj košarci, svega što se odomaćilo i svega čemu niko nikada nije želeo da stane na kraj.

Obradović je najbolji evropski trener svih vremena, Kalinić osvajač Evrolige i prema rečima selektora Pešića trenutno najvažniji igrač reprezentacije. Ali su oni, kada crno-beli i crveno-beli izađu na teren samo „Turci“, „izdajnik“, „Rumeni“ i „Najki“.

Evo malog ogleda.

Da li je Željko Obradović rođen u Turskoj ili ima tursko poreklo? Nije i nema. Da li se Željko Obradović na bilo koji način dodvoravao Turskoj, vlastima u toj zemlji, Istanbulu ili bilo kome, pa je za sebe sam „zalepio“ nadimak „Turčin“? Nije nikada. Da li je Željko Obradović izdao bilo koga, što bi mogao da bude sinonim za izraz „Turčine“? Nije. Da li je Željko Obradović, konačno smo stigli dotle, izdao „srpstvo“ na bilo koji način? Nije. Čovek tvrdi da je prvo Čačanin, Šumadinac, pa sve ostalo. Najveće evropske košarkaške zvezde naučio je srpski jezik. Svoju reprezentaciju je odveo na krov sveta.

Hajmo dalje.

Da li je Nikola Kalinić i jednom svojom izjavom ikada ugrozio interese srpske države, da li je ikada delovao protiv sopstvene države, da li je ikada pogrdno govorio o Srbiji? Nije. Da li je ikada izrekao da bi Kosovo i Metohiju trebalo priznati kao „nezavisnu državu“ ili bilo šta slično? Nije. Čovek je rekao da bi trebalo napraviti istorijsku distancu od određenih događaja koji su u dalekoj prošlosti i baviti se time kako da unapredimo naš život danas. Pitanje da li je fizički deformitet, posledica povrede, koju Nikola Kalinić ima na svom licu, umesno ismevati, prevazilazi granice normalnog?

I svako ko na bilo koji od ovih argumenata kaže „ali“ – isto je i u svim drugim „ali situacijama“ – zapravo opravdava nasilje, vređanje, mržnju.

Kada je izbila tuča na kraju druge utakmice finalne serije plej-ofa ABA lige, igrači Zvezde (pomenuti Kalinić, Lazić i Dobrić) su stali pored tunela i svojim telima štitili igrače Partizana kako bi mirno napustili teren. Kada je u trećoj utakmici došlo do prekida, Željko Obradović je okupio svoje igrače i na isti način zaštitio protivnike.

Pozivanje na ovaj njihov svetli primer, kako se u našem društvenom kontekstu ova normalna stvar tumači, licemerno je upiranje prstom u drvo, iza kog je šuma nerešenih problema.

Od regularnosti ABA lige u kojoj se tokom sezone menjaju propozicije iz godine u godinu, do zakonski nesankcionisanih „novinara“ koji raspiruju nasilje, „košarkaških radnika“ koji raspiruju i koriste nasilje i svih onih koji su u svojoj mržnji slepi – šuma je preduslova koji su godinama ispunjavani da bi ono što se dešava od početka finalne serije plej-ofa ABA lige moglo da se svede pod dve rečenice.

Šta se čudite? Ovo je sve normalno.

Iako nije. I nikada ne bi smelo da bude.