Zamislite da ste na sada na psihoterapiji. Zavaljeni ste u udobni kauč i kopate po najdubljim delovima duše. Besni ste. Terapeut vam postavlja pitanje “Šta je ono što vas najviše razljuti?”. Dok mu govorite o svojim najvećim uzročnicima besa osećate se pospano. Polako gubite nit, kapci su vam teški toliko da polako odustajete od pokušavanja da oči držite otvorene. Čudan je osećaj. Niste svesni toga da vas bes uspavljuje.
Kako piše Gardijanova kolumnistkinja i psihoterapeutkinja, iskusni tereapeuti često tvrde da dugogodišnja praksa pokazuje da je bes najteže osetiti. Više je od tuge, od ljubavi ili mržnje, više od žalosti. Bes se potiskuje, utapa u alkoholu, guta sa tabletama ili se uspavljuje. Radimo sve samo da ne bi pustili sebe da ga osetimo.
Često je to zato što imamo visceralni strah od svog besa. Ponekad je to povezano sa istorijom zlostavljanja u detinjstvu, posebno ako se odrasta u domu gde bes roditelja eskalira u nasilje. Ali najčešće nije. Ponekad se taj strah može ukoreniti u umu koji ne može da svari osećanja, ne može da se bori sa njima ili ga ona preplavljuju. Sve to vodi do konfuzije da je osećaj besa isto što i nasilničko ponašanje, da je bes nužno štetan, opasan, a da je šteta koju prouzrokuje najčešće nepopravljiva.
Ponekad strah dolazi od internalizacije rasističkih i mizoginih stereotipa: osoba nesvesno strahuje da će biti okarakterisana kao „besna žena“ ili „agresivni crni muškarac“. Takvi stereotipi su podmukli, ukorenjuju se u umovima svojih meta, koje na kraju sebi uskraćuju “običan i vitalan” doživljaj besa kada su nepravedno tretirani.
“Običan i vitalan” jer osećanje besa kada smo nepravedno tretirani može biti kreativno i bogato emocionalno iskustvo. Ključno je za dobro mentalno zdravlje i ispunjavajuće odnose. Leži u korenu te dragocene instinktivne reakcije da napustimo odnose u kojima nismo dobro tretirani. Kada ubijemo taj instinkt, ubijamo i deo sebe – i stavljamo svoju bezbednost u opasnost.
Da li vam se često dešava da kad osetite nadolazeću dramu prosto napustite prostoriju? Razmislite malo o tome…
Živahna i dinamična energija koju bes može doneti lako se može zadržati u osećaju nezadovoljstva, samožrtvovanja i ogorčenosti, neprobojnoj za razumevanje. I može biti raznih važnih osećanja koja se kriju ispod tog besa koja neće doći do izražaja ako se taj bes ne oseti.
Razumevanje ovog problema ključno je za izgradnju kvalitetnih odnosa. Kada se nazire sukob između partnera – kada jedan od njih počne da podiže glas ili drugi oseti ubrzanje srca – često dolazi do reakcije bekstva. Napuštanje prostorije i zatvaranje vrata postaju način izbegavanja suočavanja sa besom i konfliktom.
Prekretnica u shvatanju ozbiljnosti ovog obrasca ponašanja često dolazi kroz refleksiju ili savet stručnjaka poput psihoanalitičara i terapeuta. Njihova rečenica kao što je: „Imam samo dve reči za osobu koja ne može da se suoči sa besom u odnosu: Tik-tak.“ postaje ključna u razumevanju da su konflikti i emotivna dinamika neizbežni i neophodni za zdrav odnos.
Potrebno je mnogo vremena, strpljenja i terapija da se svađe ne guše napuštanjem sobe. Potrebno je mnogo vremena da shvatite da nije uvek dobro zatvoriti vrata besu. Kada potiskujete svoja osećanja (ili izbegavate da čujete partnerova tako što demonstrativno napuštate prostoriju), uskraćujete priliku da se razumete, kažete šta vam leži na srcu i ponovo se povežete. Možda zvuči čudno, ali time što ćete istinski osetiti bes prema partner zapravo možete da popravite
Tagovi
