Kada je Boba Živojinović onomad na Australijan openu uzeo sendvič i seo u prvi red da sačeka da se njegov protivnik do nokauta pobije sa sudijom, to je bilo simpatično celom svetu – i dalje se prepričava – osim jednom čoveku. Njegovom protivniku.
Ne zbog toga što Džon Mekinro nije voleo Bobu. Kao jedna od najvećih prznica u istoriji tenisa, Amerikanac je često izgledao kao da ni sebe baš ne voli i kao što pesma kaže – da ne voli previše ni što toliko voli tenis.
Namršten, nezadovoljan odlukama, terminom meča, brzinom i pravcem vetra, brojem otkucaja srca direktora turnira u trenucima dok se on priprema za servis. Nešto kao pra verzija Marata Safina, ili još više Endija Marija, ili najviše Nika Kirjosa.
Zbog toga kritike na račun australijskog tenisera koji se u poslednje vreme nameračio na Novaka Đokovića, gube oštrinu kada im se pridružuje Mekinro.
Međutim, među njima postoji razlika koja se lakše pronalazi od onih sedam ili jedanaest razlika na dve slike u Politikinom zabavniku – Kirjos, s vremena na vreme, ume da bude i simpatičan. Retko, ali ume.
Kao na meču protiv Tompsona koji može da se koristi umesto Power Point prezentacije na temu – „Ludosti Nika Kirjosa“.
Bilo je tu tako negledljivih „mekinroovskih“ postupaka, od preglasnih i nepristojnih pritužbi na rad linijskog sudije – način na koji obavlja posao i boju i tonalitet njenog glasa – do „ispucavanja“ loptica preko tribina.
Ali bilo je još nečega što kod Kirjosa uvek pomuti sliku „čistokrvnog negativca“. Nešto što pokazuje njegov šmek i sličnost sa jednom drugom, simpatičnijom prznicom.
Kada je Goran Ivanišević besan hvatao loptice rukama, Kirjos se još uvek igrao zvečkama, ali je tako „ivaniševićevski“ umeo da u pomenutom meču protiv Tompsona, odstoji čitav jedan set, nervozan zbog rasprave sa sudijom. Da gotovo uopšte ne vraća poene, da servira iz ruke, da ga bude baš briga.
U jednom trenutku se i iskreno nasmejao. Tokom svog igrokazau trećem setu, loše je servirao u taj-brejku i uzviknuo je:
„Ne mogu da ubodem prvi servis“. Promašio je potom, dekoncentrisan, i drugi servis. Neko je uzviknuo: „Ne možeš da ubodeš ni drugi“.
Dovoljno da se na licu Australijanca razvuče osmeh.
Kirjos je ono što je tenisu trebalo – beg iz uštogljenosti i proceduralnog igranja – ali i čovek koji ne zna za meru. U jednom trenutku svima izazove osmeh dok jede dve banen, već u narednom zna da je opsovan jer prelazi granice dobrog ukusa.
Igračima koje je „uzeo na zub“ njegovo ponašanje ne može biti simpatično. Upravo sa jednim takvim igraće svoj novi meč na Vimbldonu.
I dok Rafael Nadal bude pokušavao da ućutka i metaforički i faktički, svog brbljivog rivala, na pamet će vam sigurno pasti vic o tome šta se dobije kada se ukrste Džon Mekinro i Goran Ivanišević.
Odgovor ćete gledati na terenu, kako nervira Nadala.
Tagovi
