Šta se dogodi kada se zloj princezi žaba pretvori u Epstajna: Priča o „madam“ Maksvel, o srušenim snovima i zlu…

Najdraža ćerka tajkuna čitavog života sanja platinu i sjaj. Ima svoje čekliste malih i velikih snova, sanja male i velike liste onih kojima je promenila život i nada se da se njen nikada neće promeniti. Ali se promeni. Dogodi se nesreća, njen bogati otac nastrada i čitava (krhka) konstrukcija snova poput pocepanog jedra prestaje da bude važna bez vetra u leđa. Princeza na zrnu graška tako ostaje nesnađena i sama.

Ako bismo tajkuna zamenili carem, njegovu ćerku načinili princezom, a od snova o uspešnim biznis modelima i ostvarenim ciljevima stvorili „samo“ konstrukciju srećnog života – u pitanju bi bila bajka. I princezi bi u nevolji, ako ne princ, pritrčala žaba koja će se pretvoriti u princa.

Ako tajkuna ne pretvorimo u cara, njegovu ćerku ne preobrazimo u princezu već i dalje govorimo o tužnoj, nesnađenoj, mladoj ženi zaustavljenoj na putu ka velikim snovima, kojoj je pritrčao Džefri Epstajn, njen princ i žaba svih drugih žena, onda je ovo priča o Gilejn Maksvel.

Gilejn je bila omiljeno dete tajkuna Roberta Maksvela, studirala je na Oksfordu pre nego što se osamdesetih preselila u London kako bi osnovala Kit Ket klub, mrežu moćnih žena. Sve je išlo kao po loju, a onda se Robert Maksvel 1991. udavio, nakon pada sa jahte.

Tek po njegovoj smrti utvrđeno je da je Robert opljačkao penzioni fond svojih radnika, a zakon i unesrećeni ljudi su došli po svoje. Gilejn je pobegla u Njujork ostavivši za sobom dotadašnji život sa namerom da počne novi. Baš tada se zaljubila u Epstajna i tako je počela priča na čijem koncu neće biti sreće.

Glavna muška uloga nije doživela kraj priče – Epstajn je izvršio samoubistvo, a glavna ženska uloga, Gilejn, uhapšena je posle mnogo godina optužbi da je predstavljala najvažniji šraf u Epstajnovoj pedofilskoj mašineriji.

Na pozlaćenom poslužavniku dobila je život kakav je zamišljala – luksuz, stan na Menhetnu, putovanja širom sveta, kažu i Klintona kao ljubavnika – ali je zauzvrat, na istom tom poslužavniku morala da ponudi ono što je Epstajn, taj prljavi milijarder i perverznjak, najviše želeo.

Devojčice koje su dovoljno odrasle da umesto o plišanim igračkama razmišljaju o budućnosti i nedovoljno odrasle da bi mogle da se suprotstave onima koji tu budućnost žele da im upropaste.

Brojne Epstajnove žrtve potvrdile su da je Gilejn Maksvel bila „madam“ – da je pravila selekciju, regrutovala i obučavala premlade devojke za zadovoljenje najpoganijih potreba čoveka kojem je dugovala. I ne samo njegove.

Epstajnova priča je priča o putevima luksuza i neumerenog bogaćenja, o životu bez izazova i stresa, o nedostatku pravih egzistencijalnih i ljudskih uzbuđenja, o praznini koju je potrebno ispuniti nečim. Priča o čitavom nizu sličnih Epstajnu koji su tu prazninu želeli da ispune nečim što je loše, zabranjeno, nečovečno.

Gilejn im je, kažu tužioci, upravo to omogućavala.

Iz straha, zbog dužnosti, iz zle namere ili zbog nečega što ćemo tokom njene odbrane možda tek saznati – nije ni važno.

Za takvu ulogu u nečijim životima i u uništavanju nečijih života moguće je čak dati i vrednosno-racionalno objašnjenje.

Izbori 2016. godine, na kojima je 53 odsto belih žena glasalo za čoveka koji je prethodno optužen za seksualni napad na drugu ženu, pokazuje da jedna grupa žena svoje ekonomsko blagostanje ispred solidarnosti ili dobrog odnosa prema drugim ženama, objašnjava Atlantik.

Usput, potrebno je da žena sa takvim stavom bude i jako zla.

Svaka bajka ima jednu zlu princezu. To je ona koja nije upoznala princa, nije zgazila na žabu i nije se ubola na ružu. Ona koja seiri kada neke druge princeze pate jer su im snovi uništeni.

Ipak, nejasno ostaje kako neko ko je gledao kako mu se snovi ruše pred očima, može da organizuje i posmatra uništavanje snova nekih drugih devojčica.

Zašto bi neko to činio?

Na 17 strana optužnice zapisana su i takva pitanja na koja će Gilejn Maksvel morati da da odgovore.

Sama, ostavljena i nesnađena. Bez princa, Klintona i žabe.