A šta je bilo do tog januara, pre nego što ste postali „Miloš Francuz“, kakav je tada bio vaš odnos prema Vučiću? Tada su iz drugog dela opozicije mogli da kažu, što neki i jesu, „on je vučićevac“?
To je zanimljivo. Ne možete biti vučićevac, a sada đilasovac. Mi smo uvek bili samo svoji. Molim ljude koji čitaju ovaj intervju – da prate ko šta govori i ko je koliko dosledan. Do januara smo imali potpuno odgovoran stav u odnosu na naša opredeljenja i politička načela – da svojim odgovornim ponašanjem, na neki način pomognemo Aleksandru Vučiću da, kako mi to kažemo – ne izda.
Do januara nismo mi verovali da Vučić neće da izda, nismo gajili neku preteranu nadu, ali smo ostavili promil šanse.
To sam pomenuo i kod Olje Bećković, kada me je pitala za prošle izbore da li isključujem saradnju sa SNS-om, rekao sam „ne vidim kako je ta saradnja moguća“. Ona je na to lucidno konstatovala: „Znači ne isključujete sto odsto.“ I ja sam rekao: „Ne isključujem sto odsto“, jer je moglo da se desi 20. januara da on kaže „petorki“ za francusko-nemački plan: Ovo za Srbiju nije prihvatljivo. On to nažalost nije uradio.
Ostao sam čist sam pred sobom. Da se desilo da stanem uz SNS da branim Srbiju, ne bih nikoga lagao. Ljudi prosto sa nama znaju na čemu su.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 8. NOVEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
