Šta se zapravo dogodilo reprezentaciji Srbije? U pet slika

Jedino je sigurno da u ovom tekstu nećete pročitati nijednu lošu foru o Černobilju.

Neko pametno reče da je reaktor davno doživeo havariju i tu se sva „simbolika“ završava.

Radioaktivnost izrečenog i napisanog nakon poraza reprezentacije Srbije od Ukrajine rezultatom 5:0, svodi se na vrlo jednostavnu tezu – Fudbalski savez Srbije odgovoran je za trenutno stanje u i oko A tima, a loše odluke selektora samo su logična posledica načina na koji je došao na tu poziciju i iskustva koje ima. Odnosno nema.

Ali, zar to sve već nije opšte mesto? Odavno izlizan ugao gledanja na istinu.

Ovaj poraz teži je od pet golova razlike za onu nadu koja se rodila kada smo čuli formaciju. Pisalo se na ovom mestu o paušalnom pogledu prosečnog navijača na sastav reprezentacije i želju da vidi dva napadača, želju da ekipa izađe u postavci makar sličnoj Muslinovoj, o želji da makar jednom igra stvarno najboljih 11 igrača.

Dobili smo dva napadača, dobili smo tri pozadi, dobili smo jedan od najjačih sastava po imenima u ovom trenutku i dobili smo pet golova. I to nije ono što bi trebalo da brine.

Brazil je izgubio polufinale Svetskog prvenstva na domaćem terenu rezultatom 7:1. Ne postoji čovek na ovom svetu koji bar jednom u životu nije teško poražen. I nema „ipak“ i „ali“. To je činjenica.

Da bismo spoznali šta su zapravo repovi ovog poraza koji bi mogli da se provlače kroz buduće utakmice i sve priče o utakmicama, moramo pronaći što jednostavniji odgovor na prosto pitanje:

Šta se zapravo dogodilo reprezentaciji Srbije? U pet slika.

Dok je pred prvi gol Ukrajine lopta bila na 50 metara od Dmitrovića, iza nje je bilo sedam srpskih reprezentativaca. Najjednostavniji pas na čijoj liniji nije bilo igrača u crvenom izbacio je četvoricu gostujućih reprezentativaca. Toliko su loše bili postavljeni da je Ukrajincima trebala jedna sekunda i nula grama kreativnosti da tri igrača uđu između odbrane i veznog reda, na 20 metara od gola. Sa sve loptom u nogama. Gde je zadnji vezni?

Pred drugi gol štoper Kolarov je izgubio loptu na polovini Ukrajine. U tom trenutku Spajić je pokrivao njegovu poziciju, Milenković je stajao na Spajićevom mestu, a „najbolje“ postavljen centralni vezni fudbaler stajao je na više od 60 metara od svog gola. Između odbrane od dva igrača i ostatka tima – hektar zemlje.

Kažu neki da je selektor uvideo na poluvremenu da je formacija 3-5-2 „pogrešna“ (!) jer mnogo „duva“ po bokovima.

Slika situacije pred treći gol prikazuje kako izgleda odbrana Srbije u novoj formaciji koja nije pogrešna. Ovi slobodni igrači po boku, zapravo nisu slobodni i nemaju prostora. Inače, igrač u žutom na vrhu vrste postiže pogodak nakon pasa koji je usledio. E da, ovoga puta je pet igrača u žutom između dve linije. Gde beše zadnji vezni?

Četvrta slika govori sama.

„Adem Ljajić laganim korakom i setnim pogledom prati svog igrača koji slobodan ulazi u kazneni prostor. I ne daje gol. Daje drugi Ukrajinac, isto slobodan“. Ulje na platnu.

Pred peti gol ponovo izgubljena lopta i opet izgubljeni zadnji vezni – ko je rekao nepostojeći – koji ne brani prostor između linija i ne uspeva da spreči jednostavan pas po zemlji. „Copy“ treća egzekucija, „paste“ peta. Neodbranjivo.

Prethodne slike postavljaju jasno pitanje – gde je, aman zaman, taj zadnji vezni?

Najbolji srpski odmara u Kragujevcu i Atini. Nepozvan. Najtrofejniji sedi na klupi.

Izgleda da ipak mi što smo kukumakali za dva napadača nismo krivi. Nismo mislili bez zadnjih veznih. Ni sa krilima na mestu „ving“ bekova. Dobro, ni sa bekom na štoperu. Nismo mislili na dva napadača kao na eksperiment, već na novi sistem igre kao na plan A.

Upravo je spremnost da se u važnim trenucima mnogo eksperimentiše jedna od stvari koje najviše brinu posle Ukrajine. Jer je u pitanju eksperimentisanje sa timom koji bi mogao. Samo da može.

Kada se već sve raspalo i kada su popucale sve epruvete dužnosnika Saveza, „Orlovima“ ne bi pomogao ni Mesi. Međutim, jedan kapriciozni, levonogi fudbaler sa brojem 11 na leđima, majstor za slobodnjake, sa kapitenskom trakom, zasigurno bi. Jedan baš takav jeste bio na terenu, ali mu je nedostajalo ono što je njegovom čuvenom prethodniku prva crta karaktera.

Mihajlović bi, da ga je bilo u timu sinoć, dok trener na poluvremenu menja formaciju, guglao koji je najlepši ukrajinski fudbaler. A onda bi čim počne drugo poluvreme, upravo tom lepotanu tako snažno ušao u duel, đonom zašto da ne, da bi izabranik Andreja Ševčenka u roku od minut priznao sve grehe i tvrdio bi pred dva svedoka da je Krim ruski.

Srčanost, hrabrost i dostojanstvo, pa i po cenu crvenog kartona nedostajali su „Orlovima“ u utakmici koju su domaći navijači otvorili transparentom kojim državu koju gosti predstavljaju nazivaju kurvom.

U Ljvovu nije bilo ničega što bi moglo da probudi igrače Srbije.

Navijačima ostaje nada da ni alhemičar na klupi, ni igrači na terenu nisu znali šta rade. Oproštaj se onda ne dovodi u pitanje.

I ostaje pitanje: šta dalje?

Kada je košarkaški stručnjak Aleksandar Džikić radio kao asistent u Minesota Timbervulvsima, jedan mu je poraz od Sijetla veoma teško pao. Sedeo je van sebe na klupi, licem uronjenim u šake, kada mu je prišla najveća zvezda ekipe, već tada siguran član Kuće slavnih, Kevin Garnet i rekao mu zbunjeno: „Daj bre Džile, nemoj da si negativan, svi te gledaju. Prošlo je, cepamo dalje“.

Tu lekciju na temu „nemoj da ti juče pokvari sutra“ Džikić je naučio u sistemu u kojem nema vremena za jadikovke. Po prvi put fudbalska reprezentacija Srbije nalazi se u takvom položaju.

Nema prostora za ustaljene procese koji uslede nakon svakog stradanja „Orlova“ – zgražavanje, kolekcija drvlje&kamenje za sva godišnja doba, „što se ja budala nerviram“ i „odustajem“ priče i sve ispočetka.

Kapitenu neće biti ispunjena želja da se svi razmile kućama i zaborave Ljvov.

Za tri dana je nova utakmica u kvalifikacionoj grupi u kojoj Luksemburg čini čuda, a Ukrajina dominira.U kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo na kom nismo igrali od kad je čovek otkrio vatru. U grupi u kojoj nema pravila i u kojoj ne bi trebalo da bude šok nad šokovima ako u Beogradu neka drugačija Srbija, bez eksperimentisanja i sa dostojanstvom, pobedi Portugal.

Samo nemojte opet sa opštim mestima zbog kojih to danas izgleda nemoguće.

Uvek može gore. Zamislite da je Ševčenko sebe uveo u igru.