Naravno da će ljudi pre biti za zdravlje nego za trovanje. Na direktno pitanje Demostata u poslednjem, septembarskom, istraživanju – Za koga biste radije glasali, za partiju koja se zalaže za zaštitu životne sredine ili za partiju koja se zalaže za izgradnju privrednih objekata čak i onda kada oni loše utiču na životnu sredinu? – za onu koja se zalaže za zaštitu životne sredine izjasnilo se 74 odsto ispitanika, dok se samo 9 odsto izjasnilo za onu koja se zalaže za izgradnju privrednih objekata čak i kada oni loše utiču na životnu sredinu.
To važi i za kopanje litijuma; ako se stvar svede na dilemu – zdravlje ili trovanje. Danas je zaštita životne sredine bitnija, za razliku od vremena titoizma i socijalizma kad su bila bitnija radna mesta, a što potvrđuju i istraživanja sociologa Srećka Mihailovića, glavnog istraživača Demostata, koja je on radio u obe epohe.
Generalno, direktna pitanja tipa – Da li ste za iskopavanje litijuma?, Da li je u Srebrenici bio genocid?, Da li je Kosovo Srbija? – ne pokazuju pravu sliku društva i javnog mnjenja jer ćete zbog sugestivnosti pitanja dobiti očekivane odgovore. To što većina građana Srbije misli da u Srebrenici nije bio genocid, ne znači da većina Srba podržava ratne zločine učinjene od strane srpske vojske i paravojske i politiku koja je do njih dovela. Kao što među ispitanicima ima onih koji ne podržavaju zločine ali podržavaju politiku koja je stajala iza njih.
Većina građana Srbije reći će i da je Kosovo Srbija a intimno i neće baš biti toliko uvereni u taj stav. S litijumom je slično: ima građana koji su protiv iskopavanja litijuma prevashodno zato što je to Vučićev opsesivni projekat. Ima i onih koji ne bi imali ništa protiv kad bi se ispoštovali ekološki standardi, ali ne veruju da vlast sa ovakvim performansama i kredibilitetom može da izvede odgovorno taj projekat. Da je Srbija članica EU, veruju, i to bi pitanje bilo racionalnije postavljeno nego sad kad velike sile Srbiju u rudarenju tretiraju kao koloniju, a sa autoritarnim liderom sklapaju interne dilove. Ima i onih koji su protiv kopanja, ali ne bi bili kad bi Rusi kopali. Pa učešće takvih na protestima odbija od protesta one koji Srbiju vide na Zapadu.
I kad bi vlast popustila i obustavila sve radnje sa Rio Tintom, kao što nije, da li bi se pojedini istaknuti ekološki aktivisti vezani za Jadar koji sad vode proteste, i koji su se tokom njih afirmisali na republičkom nivou, vratili svom životu ili bi nastavili da se bave politikom i da li bi i dalje oni davali ton i komandu opozicionom delovanju? I dokle bi „zvanična“ opozicija pristala i dalje da bude samo njihov „autsorsing“, podizvođač radova koji „ne bi da se nameće“? Danas se stiče utisak da je nesumnjivo neformalni lider opozicije Zlatko Kokanović („Ne damo Jadar“). I hoće li „zelena“ opozicija i formalno preuzeti vodeću ulogu u opoziciji? I ko će se usuditi da joj to ospori pored toliko neuralgičnih ekoloških tačaka u Srbiji?
CEO TEKST PROČITAJTE U ROĐENDANSKOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 12. OKTOBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS