Iranski režim nemilosrdno je odgovorio na proteste koji su se od prošle jeseni rasplamsali širom zemlje. Teheran je do sada pogubio četiri osobe povodom pobune, a najmanje još 23 zatvorenika se suočavaju sa smrću, prenosi Spiegel International.
Potraga za informacijama o osuđenima na smrt vodi do talentovanih mladih ljudi koji bi, da žive negde drugde, imali mnoštvo mogućnosti pred sobom.
Čovek kleči na grobu okružen ožalošćenima. Neko mu daje fotografiju, koju on podiže u vazduh, ljubeći je s bolom na licu. Čuju se leleci, dok on čupa žice laute.
Kažu da video prikazuje ožalošćenog oca Mohameda Mahdija Karamija, 22-godišnjeg majstora karatea kojeg je režim obesio 7. januara.
Razotkriveni iranski lideri
Smrtna presuda lekaru Hamidu Gare-Hasanluu poništena je 7. januara – navodno zbog proceduralnih grešaka. Prema iskazima svedoka, Hasanlu je putovao automobilom i stao da pomogne povređenom militantu. Kasnije je osuđen na smrt – zbog ubistva tog istog čoveka.
Sve smrtne presude demonstrantima izrečene su bez i nagoveštaja pravilnog procesa, a neke se zasnivaju na priznanjima izvučenima pod mučenjem. Jednako samovoljno preinačene su i druge presude. Iransko pravosuđe lojalno režimu odobrava i smrt i vaskrsenje. Njihov moto je izgleda: Bojte se i možete se nadati.
Postoje izveštaji o pojedinačnim pripadnicima obezbeđenja koji su odbijali da pucaju na civile, ali do sada nije bilo izveštaja da su čitave jedinice polagale oružje, odbijale da se povinuju naređenjima ili prebegle
Smrt mlade Kurdkinje Jine Mahse Amini izazvala je protestni pokret sredinom septembra. Ipak, režim uzvraća udarac i ubija sve veći broj ljudi.
Četiri meseca nakon početka protestnog pokreta, sve ove smrti do sada nisu dovele do toga da cela zemlja ustane protiv režima.
Čak i pre nedavnih pogubljenja osuđenih na smrt zbog „korupcije na zemlji“ i drugih grotesknih optužbi, sve manje ljudi otvoreno se protivilo eskalirajućoj brutalnosti režima.
Snimci demonstranata i danas izlaze iz provincije Sistan i Belučistan na jugoistoku. Ali u Teheranu i drugde u srcu zemlje, čini se da je režim povratio kontrolu nad ulicama.
Da li je strah pobedio?
“Ne može biti govora o pobedi režima”, priča Mohamed Reza Nikfar. Disident, koji je svojevremeno doktorirao u Kelnu tezom o filozofu Martinu Hajdegeru, a sada je glavni urednik radio stanice u izgnanstvu sa sedištem u Amsterdamu – Zamaneh, veruje da je došlo do „zastoja“. Kaže da su obe strane (i režim i demonstranti) nešto postigle, ali nijedna nije pobedila.
To je trezven pogled na stvarnost, pregled nakon četiri meseca uličnih protesta, nada i sve brutalnijeg nasilja režima.
„Šta je režim postigao? Zadržao je kontrolu nad Iranom i za sada ugušio masovne proteste“, kaže Nikfar. „Zaključao je ljude koji su mogli da budu vođe rane pobune. Ovo je bilo toliko koordinisano da su liste verovatno postojale i ranije. Takođe – režim je održao svoju koheziju. Još uvek ne vidimo rascep”, dodaje.
S druge strane, kako kaže Nikfar, demonstranti su ostvarili i niz odlučujućih pobeda koje će sprečiti povratak na status kvo.
„Oni su pred celim svetom razotkrili vlastodršce kakvi jesu, lažove i ubice. Pokazali su jedinstvo kakvo ranije nije postojalo, oblikovali potpuno novu sliku o ženama i sklopili partnerstvo sa manjinama u Kurdistanu i Beludžistanu. Znaju šta žele – sekularnu državu, a ne više reformatora unutar klerikalnog sistema. Štaviše, stvorili su simbole, slogane i pesme koje daju snagu pokretu čak i izvan trenutne faze straha”, kaže Nikfar.
Lojaliste ne treba potcenjivati
To je možda manje nego što su se demonstranti u početku nadali, kako priča Nikfar, ali je i dalje prilično značajno. Redakcija radija “Zamaneh” kontinuirano dobija informacije od svojih kontakata u Iranu.
Istražni tim proverava autentičnost slika i veterinarske izjave iz nekoliko različitih izvora o istim događajima. Nikfar kaže da imaju prilično detaljan pregled onoga što se dešava.
U stranom izveštavanju o pobuni, lojalisti sistemu su uglavnom ostali nedovoljno osvešćeni. Ali oni i dalje postoje, inače Islamske Republike verovatno ne bi bilo. Revolucionarna garda i njihovi basijevci u civilu nastavljaju da pucaju na ljude; mučitelji, obaveštajni lakeji, milicioneri i policija nastavljaju da hapse i maltretiraju stvarne ili navodne protivnike.
Postoje izveštaji o pojedinačnim pripadnicima obezbeđenja koji su odbijali da pucaju na civile, ali do sada nije bilo izveštaja da su čitave jedinice polagale oružje, odbijale da se povinuju naređenjima ili prebegle.
Nikfar upozorava da ne treba potcenjivati režimske lojaliste – ni njihov broj, ni njihovu istrajnost.
„Oni uživaju svoj status, a takođe sebe smatraju Božjim slugama“, kaže on.
Ovome se dodaje i jedinstveni ustav Irana: po dolasku na vlast 1979. godine, ajatolah Ruholah Homeini ne samo da je ukinuo institucije stare države, već je stvorio i paralelni aparat svojih oružanih snaga, pravosuđe čijeg šefa postavlja revolucionarni vođa i savete koji mogu proizvoljno isključiti ljude sa svih izabranih funkcija.
Iznad svega, Sepah-e Pasdaran, ili Revolucionarna garda, kompletna su vojska sama po sebi – sa vazduhoplovstvom, mornaricom i obaveštajnom službom – i gigantskom ekonomskom imperijom. Njeno osoblje, vojno i civilno, ima važne razloge da ostane lojalno.
Neoprostivi ton
Čak i nakon puča, državni aparat se generalno ne ukida. Ipak, naslednici žele da nastave da vladaju. Ali pasdaranii druge organizacije su Homeinijeve tvorevine, entiteti osnovani sa jedinim ciljem – održavanja moći diktature.
Ako bi pali, više od nekoliko generala bi moralo da se plaši za svoj posao i svoje živote. Pasadaran bi mogao biti u potpunosti raspušten, a korporativni fondovi njegovih službenika eksproprisani. To stvara lojalnost.
Opozicioni reper Tomaj Salehi, koji je postao glasnik protestnog pokreta, prorekao je u jednom od svojih poslednjih muzičkih spotova pre hapšenja.
„Video sam kavez u šoljici kafe vlade“. Dalje je repovao. „Video sam red, Revolucionarnu gardu i mule, ljude u odelima i kravatama koji su proneverili sredstva ili profitirali od rente, lobiste u inostranstvu, novinare i reportere, vladine umetnike, kojima je svima suđeno.
Salehi se takođe sada suočava sa smrtnom kaznom. Sa željom da sve izvede pred sud, čak i one koji i sami nemaju krv na rukama, govori iz srca mnogih. Gnev protiv režima je prevelik, a patnja žrtava predugo traje. Zaista, pozivi nisu ograničeni samo na pravne radnje. Ljute rasprave među opozicijom ponekad uključuju zahteve da se „postroje uza zid“.
Nisu svi zadovoljni takvim pozivima.
„Sve što žele je da plešu na leševima svojih tlačitelja“, kritikuje žena iz Teherana koja odbacuje režim, ali je i skeptična prema protestnom pokretu.
Neumoljiv ton i bes demonstranata je razumljiv, prema rečima iranskog profesora sociologije Mohameda Ali Kadivara, koji predaje na Bostonskom koledžu i koji je nedavno objavio knjigu o demokratskim pokretima i preokretima. „Ali to nije obećavajuće. Protestni pokret se bori protiv veoma moćnog protivnika“, kaže on.
Kaže da su opoziciji potrebni saveznici unutar aparata moći i da u režimu ima mnogo oportunista koji su tu samo da bi se obogatili. Mogli bi i da menjaju stranu u zavisnosti od toga u kom pravcu vetar duva, ocenjuje on. Ali – „Ako im samo pretite, oni će se još više držati režima“, zaključuje Ali Kadivar.
Previše siromašni za štrajk
Iranski sociolog amidreza Jalaipour procenjuje da je samo oko 15 odsto stanovništva bilo među posvećenim demonstrantima, a otprilike isti udeo podržava režim. Kaže da se tiha većina protivi režimu, ali da se ne usuđuje da izađe na ulice. Čak ni generalni štrajkovi koji su najavljeni u nekoliko navrata nisu se proširili širom zemlje kako su se demonstranti nadali.
Ovo ima manje veze sa političkim pozicijama nego sa finansijskom situacijom u kojoj se mnogi ljudi nalaze.
„Suviše siromašan da bi štrajkovao“, glasio je naslov u britanskom Ekonomistu u decembru. Procenat Iranaca koji su primorani da žive sa manje od tri evra dnevno udvostručio se poslednjih godina na 31 odsto. Mnogi jednostavno ne mogu sebi da priušte štrajk. To je začarani krug: ekonomska kriza koju je izazvao režim, zasada, takođe čuva sistem.
Žene u Teheranu i drugim gradovima prijavile su poslednjih nedelja da ih više ne zaustavljaju kada izađu u javnost bez marame
Problem bi se mogao ublažiti ako bi pokret bio bolje organizovan, prikupljanjem novca za radnike u štrajku, na primer. Predlozi ove vrste sada kruže, kao i zahtevi da finansijski obezbeđena dijaspora pomogne u prikupljanju novca. Ta ideja je, međutim, komplikovana stranim sankcijama koje isključuju iranske banke iz međunarodnog finansijskog sistema.
Sociolog Kadivar primećuje da je protestni pokret postao remetilački faktor. Da bi uspeo, kaže, moraće da zaustavi ekonomiju i istovremeno predstavlja održivu alternativu režimu.
Da bi pridobila narod, opozicija mora bolje da se organizuje i da iznese jasne planove za budućnost. Mnogi su nezadovoljni, kaže Kadivar, ali su i nesigurni u pogledu alternative.
Bilo je pokušaja organizovanja, ali oni su u povoju i nisu vidljivi zbog masovne represije. Nemačko-iranski politikolog Ali Fatolah-Nedžad smatra da se organizovanje i umrežavanje odvija u okviru iranskih profesionalnih udruženja. On ukazuje na činjenicu da se početkom decembra 30 omladinskih grupa udružilo radi formiranja krovne organizacije pod nazivom Ujedinjena omladina Irana.
U manifestu su pozvali na rušenje Islamske Republike i formiranje sekularne i inkluzivne demokratske vlade. Izgleda da ni oni nisu izbegli represiju. U utorak je novinska agencija bliska režimu izvestila da je uhapšen lider omladinske organizacije.
Disidenti zbližavaju redove
U novogodišnjoj noći prvi put su se okupili vodeći članovi iranske dijaspore, na zahtev ove omladinske organizacije, kako bi napravili koaliciju. Nekoliko poznatih disidenata najavilo je da će uz „organizaciju i solidarnost 2023. biti godina pobede iranskog naroda“.
Među njima su dobitnica Nobelove nagrade za mir Širin Ebadi, aktivistkinja za ženska prava Masih Alinedžad i bivši prestolonaslednik Reza Pahlavi, koji je pobegao u izgnanstvo nakon što mu je otac svrgnut 1979. godine. Ipak, on uživa određenu popularnost.
Izuzev kurdskog političara Abdulaha Mohtadija, niko od članova koalicije nema etabliranu stranku iza sebe. Spajanje bi barem moglo označiti početak koordinisane opozicije u egzilu.
Čak i ako milioni za sada ne izađu na ulice u Iranu, osnovni uzroci protesta ostaju. Provalija između režima i stanovništva je velika, a ideologija vladara je razotkrivena kao licemerje. Delovi iranske srednje klase su pali u siromaštvo, dok deca moćnika borave u vilama i odlaze na luksuzne odmore u inostranstvo.
„Islamska revolucija“ kao temelj režima je erodirala. Čak i Homeinijeva dogma o podršci potlačenima, o stajanju uz progonjene muslimane, zvuči šuplje.
Iranski lideri danas snabdevaju dronove za osvajački rat Rusije protiv Ukrajine i ćute o kineskom ugnjetavanju muslimanskih Ujgura. Istovremeno, iransko stanovništvo je postalo sekularnije, a broj studenata teologije se smanjio.
Hoće li režim žrtvovati marame da bi održao pokornost?
Marama je do sada bila simbol ideologije režima. Danas je njeno odbacivanje snažan čin neposlušnosti. Samo odbijanjem da nose marame, žene stavljaju na videlo svoje odbacivanje Islamske Republike. Svaki dan demonstriraju da car nema odeću.
Žene u Teheranu i drugim gradovima prijavile su poslednjih nedelja da ih više ne zaustavljaju kada izađu u javnost bez marame. Možda će se to promeniti pod novim šefom iranske policije Ahmadom Rezom Radanom, koga je Hamnei imenovao početkom januara na ovo mesto.
Kao i njegov prethodnik, on je predmet međunarodnih sankcija zbog svoje uloge u smrtonosnoj represiji protesta, ali važi i za tvrdolinijaša kada je u pitanju kodeks oblačenja. Dok je bio šef policije u Teheranu, Radan je 2007. godine naredio hapšenje mladića sa „neobičnim“ frizurama i obračunavao se sa ženama koje se nisu dovoljno rigorozno pridržavale uslova za pokrivanje velom.
Ali postoje pozivi elemenata unutar režima, uključujući i krugove bliske Revolucionarnoj gardi, da se ublaži kodeks oblačenja. Možda će taj simbolični gest pokornosti – maramu, režim na kraju žrtvovati da bi održao stvarnu pokornost.
Sepah-e Pasdaran je već odlučujući faktor moći u iranskoj strukturi, čiji su lideri prvenstveno zainteresovani da održe svoju moć i profit.
Filozof Nikfar sumnja da bi u srednjem roku mogla da se pojavi vojna diktatura predvođena pasdaranima koja bi onda mogla da odgurne mule u stranu kako bi osigurala svoj legitimitet. To bi, po Nikfarovim rečima, bila „istovremeno reforma i ugnjetavanje“.
Za sada se čini da mule i pasdarani još uvek idu u korak. Ali u nekom trenutku, u ne tako dalekoj budućnosti, desiće se događaj koji bi mogao da naruši to jedinstvo: smrt revolucionarnog vođe Alija Hamneija (83).
Trenutno nema neospornog naslednika. Na posletku – debata o sukcesiji mogla bi da otvori sukob između onih koji se oslanjaju na gvozdeni stisak i onih koji žele da povrate legitimitet.
Tagovi
