Šta su uzroci nasilja u vezama

U mnogim društvima, kroz istoriju, dominira mišljenje da je muškarac „glava porodice“, a žena njegova „potpora“. Ova norma, usađivana kroz generacije, postavila je temelje za patrijarhalne vrednosti koje su oblikovale živote žena. Istorija je preplavljena pričama u kojima je ženska figura bila simbol poslušnosti, a muška – autoriteta. U takvom društvenom okruženju, nasilje u porodici bilo je opravdano, često nevidljivo, pa čak obavezno, jer se muževnost merila u masnicama i ožiljcima na ženskom telu.

Femicid je u velikom broju slučajeva i direktan rezultat ovih pravila i rodne nejednakosti koja je ukorenjena u društvenim normama. Ove godine suočavamo se sa novim, zabrinjavajućim okolnostima koje donose dodatne brige – najveći broj žena ubijen je od strane svojih sadašnjih i bivših supruga/partnera (13), dok je po jedna žena ubijena od strane sina, unuka, bivšeg zeta i progonitelja. U 8 od 16 slučajeva (od ukupno 17 ubijenih žena, jedno ubistvo je bilo dvostruko), nasilje nije samo ranije prijavljivano, već su tri počinioca već imala kriminalnu prošlost. Dvojica su prethodno osuđivana zbog nasilja prema istim ženama, dok je jedan od njih imao presudu zbog pokušaja ubistva bivše partnerke.

Srž problema je u duboko ukorenjenim stavovima onih koji vrše nasilje. Oni često veruju da imaju pravo da upravljaju životom partnerke koja je, u njihovim očima, figura koju treba kontrolisati – njen izgled, ponašanje, pa čak i misli. Pravila koja postavljaju nisu samo standardi već postaju i „zakoni njegove kuće“ koji se menjaju u zavisnosti od njegove volje.

„Uzroci nasilja u partnerskim vezama mogu biti različiti, ali suština problema nije u uzrocima već u stavovima i ponašanjima onih koji vrše nasilje – oni smatraju da imaju pravo da vrše nasilje prema svojoj supruzi ili partnerki odnosno da kontrolišu svaki aspekt njenog života, smatraju da je supruga/partnerka njihova svojina, isto kao i deca, i smatraju da su oni ti koji postavljaju pravila koja ona mora da poštuje, s tim što ta pravila menjaju kako im odgovara, i supruga/partnerka nikada ne može da ih ispuni“, kaže Vanja Macanović, pravnica Autonomnog ženskog centra.

Pored ekonomskih nesigurnosti, koje stvaraju plodno tlo za manipulaciju i ucene, stresne okolnosti, kao što su problemi na poslu, zdravlje ili porodični problemi, često pogoršavaju situaciju. Nasilje može biti izazvano i dugotrajnim emocionalnim napetostima, niskim samopouzdanjem ili nesposobnošću da se konflikti rešavaju na zdrav način. Takođe, duboko ukorenjeni kulturni i društveni stavovi, koji opravdavaju mušku dominaciju, čine da nasilje često bude viđeno kao legitimno sredstvo kontrole i rešavanja nesuglasica. Sve ove okolnosti zajedno stvaraju plodno tlo za nasilje koje postaje sve teže prepoznati i sprečiti, jer se često skriva iza predrasuda, straha ili stida žrtava.

„Najčešći uzroci nasilja su impulsivnost, nerazvijen ego, nesigurnost, stres, slaba komunikativnost nasilnika. Iako se često misli da nasilje ima veze sa psihološkim problemima, suštinski je ono povezano sa vrednostima koje se neguju u porodici i u široj zajednici. Nasilne odnose obeležavaju moć i kontrola, a pojam ‘nasilje u partnerskim odnosima’ odnosi se na obrazac ponašanja (pretnje, psihičko, fizičko i seksualno nasilje) koji se događa tokom dužeg vremena, sa ciljem kontrole, dominacije i zastrašivanja. Pojedinačni čin nasilja nije slučajan i izolovan događaj gubitka kontrole, nego deo obrasca ponašanja u kojem je nasilje sastavni deo dinamike odnosa“, objašnjava stručnjakinja u oblasti rodne ravnopravnosti i saradnica Centra za podršku ženama Danica Todorov.

Femicid je problem koji se javlja širom sveta, a broj takvih incidenata varira u zavisnosti od kulture, društvenih normi i stepena rodne ravnopravnosti u određenim zajednicama. U društvima gde dominiraju tradicionalni i patrijarhalni stavovi, femicid je češći, dok se u onima u kojima se poštuju ljudska prava i ravnopravnost polova broj takvih ubistava smanjuje.

Intimno-partnerski femicid, koji se događa u okviru partnerskog odnosa, često je predvidljiv, a ipak ne prepoznaje se na vreme. Ovo ubistvo ne znači samo fizičko istrebljenje žene, već i eliminaciju njenog identiteta, prava na samostalnost i slobodu, objašnjava Vanja Macanović.

„U mnogim slučajevima, zločin se čini kao ‘krajnje rešenje’ za održavanje kontrole i dominacije, koje počinilac smatra svojom pravom. Ovaj tip nasilja u partnerskim odnosima predstavlja ozbiljan izazov, jer ponekad žrtve nasilja, suočene sa stalnom prijetnjom, ne prepoznaju ni opasnost ni izlaz dok nije prekasno.“

Ipak, kada je reč o sankcionisanju ovog dela, visina kazni nije dovoljna da spreči femicid; ključne su preventivne mere koje obuhvataju obrazovanje od najranijeg uzrasta i pravovremenu reakciju sistema. Na mnoge počinioce nasilja utiču već same preventivne strategije, kao što su hitne mere zaštite koje se primenjuju u skladu sa zakonima, poput Zakona o sprečavanju nasilja u porodici.

„Broj ubijenih žena se smanjio od kada je počela primena tog zakona, tako da ne možemo da kažemo da prevencija nije dobra. Kada se pogleda statistika prethodnih godina i u kolikom broju je femicid nastupio kao posledica prethodno prijavljenog nasilja, mi vidimo da se to desilo u znatno manjem broju slučajeva. Većina žena koja je bila ubijena nakon stupanja na snagu Zakona o sprečavanju nasilja u porodici nikada nije prijavila nasilje. Ti podaci govore da su životi žena bili zaštićeni nakon prijave nasilja“, objašnjava pravnica.

Kako je onda moguće da sa jedne strane stoje takvi podaci a da sa druge strane žene u Srbiji i dalje nemaju poverenje da će ih institucije zaštititi nakon što prijave nasilje?

„Kada pogledamo uzrast ubijenih žena, vidimo da su u Srbiji žene starije od 46 godina u mnogo većem riziku da budu ubijene. One su te koje nisu prijavljivale prethodno nasilje, što nas vraća na problem tradicionalnih i patrijarhalnih vrednosti zbog kojih je žene starijih godina sramota da prijave nasilje, sramota da se razvedu, nemaju podršku svoje odrasle dece i sl. Sa druge strane, slučajevi u kojima su žene ubijene nakon što su prijavile nasilje, takođe utiču na žene koje žive u nasilju da gube poverenje da će ih institucije zaštiti“, podvlači sagovornica Nedeljnika.

Kroz generacije, male promene su se događale, ali osnovni patern je ostao nedodirljiv. Otac koji tuče majku, dok dete to gleda, samo postavlja temelje za naučeni obrazac nasilnog ponašanja. Deca koja odrastaju u takvim uslovima često veruju da je nasilje bilo da je fizičko, emocionalno ili psihološko – prirodan način rešavanja sukoba.

„U poređenju sa drugom decom, deca žrtve ili svedoci porodičnog nasilja češće ispoljavaju agresivno i antisocijalno ponašanje. Prema mišljenju stručnjaka, ono što najviše uznemirava, to je da nasilje u porodici obično postaje ono što je prihvatljivo za decu i što će i oni raditi u budućnosti. Pri čemu dečaci često postaju zlostavljači, ali i žrtve iako je veća verovatnoća da će devojčice postati žrtve. Studije su pronašle dokaze o mnogo većim stopama stavova za nasilje, krutih stereotipnih rodnih uverenja koja uključuju muške privilegije, zlostavljanje životinja, maltretiranje, napade, uništavanje imovine i zloupotrebu supstanci“, objašnjava za Nedeljnik Danica Todorov.

U društvu u kojem žene nisu imale pravo na izbor(e), gde su njihovi životi bili pod lupom i kontrolom muževa ili očeva, nasilje je bilo sastavni deo tog autoritativnog režima. Danas, uprkos napretku, mnogi od tih stavova i dalje žive u umovima pojedinaca. Iako je fizičko nasilje neprihvatljivo u mnogim društvima, duboko ukorenjeni mentalni obrasci i dalje podržavaju ideju da muškarac ima pravo da kontroliše ženu, da je ona njegova imovina i da je odgovorna za njegovu agresiju. Nasilje nad ženama nije inherentno ni urođeno ponašanje, već je to naučeni obrazac koji se može promeniti. Muškarci, stoga, igraju ključnu ulogu u borbi protiv nasilja – njihov aktivan angažman u prevenciji može biti odlučujući za stvaranje sigurnijeg društva. Kroz obrazovanje i promene u socijalizaciji, pre nego što neki dečak postane potencijalni počinilac nasilja, postoji šansa da nauči kako graditi odnose zasnovane na poštovanju i ravnopravnosti.