Šta to, ustvari, hoće Kina?

U Sjedinjenim Državama, Republikanci i Demokrate se raspravljaju o gotovo svemu, ali ako je reč o Kini „čvrsta“ linija briše razlike. U Francuskoj se privatni sektor jada zbog očiglednog usklađivanja stava Ministarstva spoljnih poslova sa stavom Vašingtona, čak do te mere da se potencira određena vrsta raskida sa Pekingom. Ali kakva je zapravo pretnja koju bi Kina mogla da predstavlja Zapadu?

Postoji uverenje koje definiše dominantne diskurse o Kini: ova zemlja pokušava da obori „međunarodni poredak“ kako bi izgradila novi, prema svojoj slici. Da bi to postigao, Peking navodno pažljivo sprovodi „veliku strategiju“, svoju „mapu puta ka globalnoj moći“, prema rečima politikologa Dejvida B.H. Denona. Član veoma konzervativne Heritage fondacije i arhitekta politike bivšeg predsednika Donalda Trampa prema Kini, Majkl Pilsberi čak smatra da je „tajna strategija“ Pekinga uspostavljena još 1949. godine, kada je proglašena Narodna Republika, i da traje evo skoro jedan vek…

Ova perspektiva zabrinjava još više jer bi navodno bila vođena – ponekad čak i izmišljena – od strane jednog usamljenog autokrate: „Si Đinping, crveni kralj“ (Les Échos, 1. jul 2021), čije „ambicije da preuzme svetsko vođstvo postaju sve jasnije“ (Nikkei Asia, 16. oktobar 2023). Čovek odlučan da „preoblikuje svet“ (CNN, 10. novembar 2023), posebno zahvaljujući novim putevima svile, „prvom koraku kineske strategije“ (Nikkei Asia, 16. oktobar 2023).

Pokrenut 7. septembra 2013. godine od strane predsednika Sija, ovaj projekat – prvobitno nazvan „Jedan pojas, jedan put“ (OBOR, „One Belt, One Road“) pre nego što je postao „Inicijativa pojas i put“ (BRI, Belt and Road Initiative“), a na francuskom „Novi put svile“ – nekoliko godina je hibernirao pre nego što je 28. marta 2015. godine Peking otkrio svoj plan: „Ojačati regionalnu povezanost i zajedno prigrliti svetliju budućnost“, posebno putem kredita, bez političkih uslovljavanja, namenjenih izgradnji infrastrukture, čiji se iznos sada procenjuje na 1.000 milijardi dolara. Lepa obećanja loše prikrivaju tamnu stranu, smatra think-tank Australijski strateški institut za politiku (ASPI). Projekat navodno ima za cilj da potčini partnere Kine „kroz zamku dužničkog ropstva“ kako bi Pekingu obezbedio „sferu uticaja“. Zapadna kritika nedavno je navela Peking da revidira oznaku BRI, što je dovelo do smanjenja broja projekata koji su zvanično povezani sa ovom inicijativom. U datim okolnostima, nije iznenađenje što je konsenzus u Vašingtonu „toliko neprijateljski prema Kini da vas svaka pružena ruka Pekingu izlaže sumnji u vašu slabost“, kako primećuje jedan urednik Financial Times-a.

Iako prizori velikih političkih svečanosti u Pekingu imaju tendenciju da to potvrde, da li je ova interpretacija Kine kao hipertrofirane centralizovane države, gde se direktive sa vrha nameću svima, zaista utemeljena? Stepen promena u državi od dolaska na vlast Deng Sjaopinga, krajem sedamdesetih godina prošlog veka, dovodi u sumnju takav zaključak.

Raskid sa prethodnom politikom uzrokovan je bio krizom kroz koju je zemlja prolazila – maoistički model izgubio je na snazi, životni standard u ruralnim područjima je opadao. Ali, „loše performanse kineskog ekonomskog sistema i kriza poverenja zbog posledica Kulturne revolucije ne samo kod elita, nisu dovoljne da objasne zbog čega je zemlja započela proces tržišnih reformi“, smatra američka istraživačica Suzan L. Širk, koja prepoznaje „politički motiv“ u svemu tome. Nakon smrti Mao Cedunga 1976. godine, „Kinu potresa borba za njegovo nasleđe, Deng Sjaoping iskorišćava ekonomsku krizu da diskredituje Hua Guofenga [predsednika Kineske komunističke partije, naslednika određenog od strane Mao Zedonga] da oslabi vladare industrijskog sektora koji dominiraju birokratijom. (…) Program reformi postaje alat kojim se Deng takmiči sa Huom za nasleđivanje Maoa“. Protiv bloka koji mu se opire, a koji se zalaže za tešku industriju i planiranje, Deng se oslanja na decentralizaciju i tržišne reforme. Prva mu omogućava da oslabi moć centralne države prebacivanjem sve većeg dela ovlašćenja liderima i kadrovima provincija. Reforme jačaju koaliciju koja podržava „modernizaciju“ podstičući lokalne vlasti na veoma profitabilna eksperimentisanja u oblastima poljoprivrede, industrije ili međunarodne trgovine.

Kako provincije preuzimaju proces nastajanja akumulacije, centralnoj vladi preostaje uticaj na makroekonomsko upravljanje: kamatne stope i devizni kurs… Centralno planiranje ostaje, ali sada se odvija na lokalu, bez stvarne koordinacije na višem nivou. Tako da na nacionalnom nivou zemlja doživljava „bespoštednu unutrašnju konkurenciju koja dovodi (…) do dupliranja proizvodnih kapaciteta i infrastruktura“, analizira sociolog Hung Ho-fung. Kako primećuju ekonomisti Martin Hart-Landsberg i Pol Berket „1997.godine od trideset provincija njih dvadeset želi da razvije sopstvenu automobilsku industriju, tako da zemlja ima 122 proizvodne linije (…) od kojih 80% proizvodi manje od 1.000 vozila godišnje, a samo 6 proizvodi više od 50.000.“ U takvom kontekstu, u Kini uskoro postoje različiti ekonomski sistemi u različitim provincijama, koje duž obale otvaraju vrata stranom kapitalu, i čija sve veća moć utiče na njihove politike. One iz unutrašnjosti su više zabrinute za lokalne kompanije, koje nameravaju da zaštite od konkurencije.

Decentralizacija se takođe sprovodi u obrazovanju, zdravstvu, pravosuđu i poreskoj politici. Osim što su pozvane da stvore posebne ekonomske zone, provincije dobijaju dozvolu da direktno upravljaju svojim ekonomskim odnosima sa inostranstvom. Osnivaju, npr, svoje sopstvene „kancelarije“ za spoljne poslove i postaju ključni akteri u međunarodnoj saradnji. U kritici „jedinstvenog“ tumačenja kineske države, istraživači Li Džouns i Šahar Hameiri pokazuju kako se ovi provincijski organi angažuju u nekom obliku „paradiplomatije“, što ih ponekad dovodi do potpisivanja direktnih sporazuma sa stranim vladama. Na primer, provincija Junan pokreće Forum za saradnju Bangladeš-Kina-Indija-Mjanmar (BCIM) 1999. godine; pre nego što je provincija Guangsi pokrenula sličan, ali konkurentski mehanizam 2006. godine: Forum ekonomske saradnje u zalivu Pan-Beibu. Manje ih brinu opšti ciljevi Ministarstva spoljnih poslova s obzirom na to da uživaju isti hijerarhijski rang, jer kako ističu Džouns i Hameiri, „u kineskom političkom sistemu, jedno odeljenje ne može davati uputstva drugom osim ako je ovo drugo na nižem nivou ili pod njegovom direktnom nadležnošću“. Dok je pre 1979. godine centralna vlada nadgledala celu spoljnu trgovinu i strane investicije, od početka 1990-ih godina njena kontrola je decentralizovana.

Paralelno sa osamostaljivanjem provincija, proces reformi pokrenut od strane Denga „oslobađa“ i preduzeća od kontrole države, u opsežnom procesu privatizacije: ili u pravnom smislu ili preuzimanjem „državnih preduzeća“ od strane lokalnih vlasti. Oslobođene svojih obaveza zaposlenja na doživotno, kao i socijalne zaštite svojih zaposlenih, privredni subjekti dobijaju jedan jedini zadatak: da generišu profit koji će garantovati njihov opstanak. Najveće firme, ponekad iz ministarstava, zadržavaju svoje mesto u hijerarhiji moći, i samim tim sposobnost da se suprotstave centralnim vlastima. Ostali koriste naklonost provincija iz kojih potiču kako bi se razvili. Najčešće (…)

PRETPLATITE SE NA LE MONDE DIPLOMATIQUE NA SRPSKOM – MESEČNA PRETPLATA 300 DINARA, ILI GODIŠNJA PRETPLATA 3.000 DINARA.

ZA PRETPLATU KLIKNITE OVDE.

ČITAJ VIŠE, ZNAJ VIŠE.