Kada čujemo izraz „mišićna memorija“, obično mislimo da se radi o tome da su naši mišići u stanju da pamte određene pokrete, kao što je vođenje fudbalske lote ili sviranje na klaviru. Mišićna memorija postoji, ali nije to što prvo pomislimo, prenosi RTS.
Nauka kaže da postoje dve različite vrste mišićne memorije. Jedan tip, neurološki, vezan je za prisećanje naučene aktivnosti, dok je drugi oblik, fiziološki, povezan sa ponovnim rastom stvarnog mišićnog tkiva.
Razumevanje kako obe vrste mišićne memorije funkcionišu mogu nam pomoći da dobro počnemo ako odlučimo da uspostavimo novu rutinu rekreacije ili je ponovo pokrenemo posle duže pauze.
Neurološka mišićna memorija
Neurološki oblik mišićne memorije je verovatno tip koji većina nas povezuje sa terminom, jer ima veze sa fenomenom u kome se čini da naši mišići „pamte“ određene pokrete. Čak i ako niste vozili bicikl nekoliko godina, na primer, verovatno možete da skočite na jedan i sa lakoćom okrećete pedale. Isto je i sa sviranjem pesme na klaviru koju ste možda zapamtili kao dete.
Ali razlog zašto možete da vozite bicikl ili svirate klavir nije zato što su mišići vaših nogu ili prstiju zapamtili potrebne pokrete.
Umesto toga, to je zbog motoričkog učenja koje se dogodilo u centralnom nervnom sistemu. Kontinuiranim ponavljanjem određenih pokreta, mozak i kičmena moždina – radeći u tandemu i nezavisno – stvaraju snažne i efikasne neuronske puteve za prenošenje odgovarajućih signala na bilo koji deo tela koji treba da se aktivira.
Ova vrsta mišićne memorije takođe znači da naš mozak više ne mora da razmišlja toliko o pokretu, navodi neurolog Bret Džonson.
Kada počinjemo da učimo nove pokrete ili veštinu, nalazimo se u kognitivnoj fazi, kaže Džonson. Pokreti su nam spori i neefikasni i postoji visoka aktivacija u frontalnom korteksu, koji je centar u mozgu zadužen za razmišljanje.
Odatle napredujemo ka asocijacijskoj fazi, tokom koje mozak i dalje naporno radi, ali pokreti postaju fluidniji i ujednačeniji. Mišićno pamćenje se postiže kada dođemo do autonomne faze. Pokreti su nam tada tačni i skladni, a glavna aktivnost mozga se prebacila na bazalne ganglije, region uključen u automatsko funkcionisanje.
Međutim, postoji jedno upozorenje za neurološko pamćenje mišića. Ako nemate nadzor od strane trenera, trenera ili nastavnika dok postavljate ove neuronske puteve, možda ćete nehotice razviti lošu tehniku, bilo da je to trčanje neefikasnim korakom ili pognutost nad tastaturom. A loša tehnika, prema istraživanju ,može povećati rizik od povreda.
„Budite svesni obrazaca pokreta koje razvijate“, napominje Džonson, „Imajte u vidu da će ovi obrasci vremenom postati ukorenjeni i teže ih je razbiti.“
Uz to, Džonson je primetio da neki stručnjaci veruju da ne postoji uvek jedna ispravna tehnika za svaki pokret, jer ljudi koriste malo drugačije tehnike ili prave određene modifikacije pokreta na osnovu svojih individualnih ograničenja, kao što su visina, težina i nivo kondicije. Fudbalski golmani, na primer, Džonson kaže da neki veruju da široki stav nije najbolja tehnika. Ipak, studija objavljena u časopisu Sports Biomechanics ukazuje da bi ovaj stav zapravo mogao biti efikasniji.
Fiziološka mišićna memorija
Fiziološka strana mišićne memorije ima veze sa sposobnošću da se brzo povrati izgubljeni mišić. Ovo se često vidi kod ljudi koji često idu u teretanu, a zatim naprave dugu pauzu. Iako će izgubiti mišićnu masu zbog neaktivnosti, ona će se obično vratiti brže nego kada su je prvi put formirali.
Ovaj oblik mišićne memorije se javlja zato što kada prvi put izgradite mišiće, vaše telo dodaje nove ćelije tim mišićima. Ali kada izgubite mišiće, te nove ćelije ne nestaju, kao što se ranije mislilo. Umesto toga, oni se zadržavaju i lako se ponovo aktiviraju kada se vratite svojoj tipičnoj rutini. Ovo je pokazano u pregledu objavljenom u izdanju Frontiers in Physiology iz 2019.
„Mišići se vraćaju neverovatno brzo“, kaže Nik Mičel, osnivač i izvršni direktor kompanije za personalni trening sa sedištem u Mančesteru.
Iako postoji opšta saglasnost u naučnoj zajednici da se mišićna masa vraća brže nego što je uopšte potrebno da se nagomila, još uvek postoji mnogo nepoznanica. Na primer, koliko dugo možete da se udaljite od aktivnosti i očekujete da se vaši mišići – ili mozak – ponovo aktiviraju sa lakoćom?
Nažalost, ne postoji konsenzus o vremenskom okviru. „Svi smo različiti“, napominje Mičel. „Različita genetika, obrasci spavanja, mehanizmi stresa, dijete.“ Ono što se zna, dodaje, je da što duže imate te čvrste bicepse, oni će sporije nestati bez aktivnosti i brže će se vratiti kada nastavite sa vežbanjem.
Redovna vežba i funkcija mišića
Zaista, brojne naučne studije su pokazale da se mišići ponašaju drugačije kod onih koji redovno vežbaju u poređenju sa onima koji ne vežbaju, kaže dr Džadiš Kabčandani, profesor javnog zdravlja na Državnom univerzitetu Novog Meksika. Ipak, obimne, dugoročne studije su oskudne, delimično zato što je teško precizno izmeriti nivoe aktivnosti ljudi ili ih pratiti godinama.
Dakle, iako naučnici sada znaju da kada dobijete nove mišićne ćelije one ne nestaju u trenutku kada prestanete da vežbate, oni još ne znaju da li će nestati nakon određenog nivoa ili dužine neaktivnosti. Ovo će biti jedna od glavnih tema za sledeću generaciju istraživanja.
Do tada, Kabčandani nudi nekoliko saveta. „Ne klonite se bicikla toliko dugo da zaboravite kako se vozi bicikl. Što se duže klonite neke aktivnosti, duže je potrebno vašem mozgu da joj se vrati. I vašim mišićima.“
Pored toga, vežbanje se ne odnosi samo na mišićnu memoriju, već i na snagu volje. „I vaša snaga volje postaje slabija što ste više udaljeni od aktivnosti“, napominje dr Kabčandani.
Tagovi
