Džon Stajnbek je najpoznatiji kao autor američkih klasika poput Plodova gneva i Istočno od raja, ali jedna od njegovih kratkih priča nedavno prvi put objavljena na engleskom ne govori ni o čemu sličnom. Stajnbek je napisao zabavnu pripovetku o kuvaru kome u poslu pomaže mačka.
Sredinom 20. veka Stajnbek je napisao 17 kratkih priča za francuski list Le Figaro. Sve ih je sastavio na engleskom, a one su potom prevedene na francuski. Jedna od njih, fiktivno delo nazvano „Prijateljske buve“, može se pronaći u novom izdanju magazina Strand, književnog tromesečnika.
Magazin je prethodno objavljivao dotad neotkrivena dela Ernesta Hemingveja i Rejmonda Čendlera, a 2014. godine na njegovim stranicama mogla se pročitati druga Stajnbekova kratka priča napisana za jednu patriotsku radio-emisiju za vreme Drugog svetskog rata, a koju je u živom prenosu 1943. pročitao Orson Vels. Odgovorni urednik Stranda, Endru F. Gali, uposlio je istraživača koji je pretresao zbirku retkih rukopisa u Centru Hari Rensom na Univerzitetu u Teksasu.
„Pročitao sam ovu i pomislio: ‘O bože’“, kaže Gali o Stajnbekovoj priči. „Bilo je nečeg univerzalnog u vezi sa mačkom, porodičnim sukobima i tenzijom.“
Fiktivni restoran pod imenom „Prijateljske buve“ smešten je na obali Sene. Njime upravlja kuvar, gospodin Amite, koji je ovenčan jednom Mišlenovom zvezdom i priprema se da prisvoji i drugu. “On je veoma, veoma usplahiren čovek”, objašnjava Gali. “Oslanja se na svoju mačku koja isprobava hranu i klimanjem glave mu govori da li je hrana dobra. Mačka je čudesna i zove se Apolo.”
Na dan kada bi trebalo da u restoran dođe komisija za Mišlenovu zvezdu, događa se čitav niz nevolja i gospodin Amite na kraju staje na Apolov rep. Mačka odlazi besna, a bez nje je obrok koji je Amite pripremio katastrofalan. Potom dolazi do obrta u zapletu: Amiteu se ukazuje druga šansa i on otkriva tajni sastojak.
“Prijateljske buve” možda se čine neozbiljnim iz pera pisca poznatog kao hroničar patnje. Ipak, Stajnbeku je komedija bila vrlo važna, ističe Suzan Šilinglou, nekadašnja direktorka Centra za studije Stajnbeka Marta Hisli Koks na Univerzitetu San Hoze u Kaliforniji. “On je voleo da izokrene zabavne priče i imao je sjajan smisao za humor”, kaže Suzan. “Ljudi bi mogli da pomisle da ova priča nije karakteristična za njega, ali na neki način jeste.”
Stajnbekovi romani iz tridesetih poput O miševima i ljudima i Plodova gneva koji je ovenčan Pulicerom, govorili su o ljudima koji su se borili da prežive u vreme Velike depresije. Četrdesete su bile period tranzicije i Stajnbek je pisao putopise, izveštavao iz rata i dovršio neke prethodno započete romane.
Poslednji put se oženio 1950, izdao Istočno od raja 1952. i često odlazio na putovanja sa svojom suprugom Ilejn. Uprkos nemirnom duhu i životu, njegova ljubav prema Parizu je bila očigledna, smatra dr Suzan Šilinglou.
Sigurno je da je bio srećan kada je pisao za Le Figaro 1954, dodaje ona. U prvoj priči koju je napisao za francuski list, rekao je kako je mislio da je za njega, stranca, pretenciozno da piše o Parizu, ali da se predomislio pošto je shvatio da bi on kao autsajder mogao da predstavi drugačiju perspektivu.
“Neupućene oči vide stvari koje stručnjaci ne primećuju”, napisao je za Le Figaro. “Moj pogled na Pariz je potpuno naivan – ali ga gledam sa uživanjem.”
© 2019 The New York Times
Tagovi
