„Staljin i Mao vladaju u skromnim vojničkim surkama, a Tito obožava Christiana Diora“ – Čitajte u novom broju Nedeljnika

Često se u knjizi provlači taj motiv Titove naklonosti prema lepom oblačenju, kako kažete – dendijevski, a vi na jednom mestu navodite i da je to dosta uticalo na njegov odnos prema socijalističkom društvu, pa je tako uticalo i da jugoslovenski realsocijalizam dobije tu „koka-kola“ formu. Da li je to ipak više splet spoljnopolitičkih okolnosti ili je Titova nesklonost ka komunističkom (apsolutnom) asketizmu doprinela da Tito izgradi svoju verziju socijalizma?

I jedno i drugo. Do 1948. Titov je komunizam među najrepresivnijima, Staljin kudi Poljake kako se ponašaju kao balerine, a veli, „pogledajte Tita, molodojec, taj je sve protivnike pobio“. Ako bi Tita podvrgli doktrinarnoj analizi, kaže Đilas, on bi se pokazao – svakako više po kraljevskom načinu života nego po autokratskom načinu vladanja – kao jedan od najnedoslednijih, „najnekomunističkijih“ upravljača. „Uprkos tome – a uistinu baš zbog – on je jedan od najuspelijih. Štaviše, uspomena na njega, mada neće ostati ružičasta ni kod mnogih komunista, neće ni približno izazvati strave i prokletstva kao pri pomenu Staljinovog imena: takvo moje uverenje, makar bilo obremenjeno mojom prošlošću i saradnjom s Titom, zasnivam koliko na analizi komunističkih, toliko i drugih revolucionarnih autokrata… Nije naprazno jedan moj prijatelj primetio: komunizam je utoliko bolji ukoliko je pogrešniji, nedosledniji. On se, najuopštenije rečeno, orijentisao – da ne kažem: prilagođavao – prema uslovima. A uslovi su se menjali, naglo i temeljno, naročito posle sukoba sa Sovjetskim Savezom 1948. godine…“ Poslije 1948. on postaje heroj socijalizma s ljudskim licem. On je bio „Veseli diktator“, kako primjećuje Žarko Petan. Nije mogao strijeljati ljude kao Pol Pot i uzimati milijarde od Amerikanaca, ali on je bio nadaren i za te forme – Krleža je govorio da je Tito „diktator koji vlada demokratski“.