Rasulo do kog je dovelo raspuštanje Narodne skupštine 9. juna će, po svemu sudeći, potrajati. Ipak, iako među partijama, koalicijama i drugim političkim projektima vlada konfuzija, moguće je izvući neke jasne zaključke o tome šta nas čeka.
Koja je bila srž strategije na osnovu koje su 2017. godine tadašnji kandidat Emanuel Makron i pokret Republika u pokretu odneli pobedu? Iskorišćavanje i zatim jačanje razdora između levog i desnog bloka. To im je omogućilo da oko sebe okupe bogate i obrazovane slojeve ovih blokova na temelju produbljivanja neoliberalne transformacije i jačanja integracije Francuske u EU. Glavna prednost ovog buržoaskog bloka bila je njegova sociološka i politička homogenost; Ahilova peta bila mu je brojčana slabost, koja im je nametnula privlačenje drugih društvenih grupa.
Sam sadržaj ovog projekta – koji je suštinski služio sprovođenju niza reformi namenjenih slabljenju socijalne države – u startu je isključio mogućnost širenja ulevo. Na raspolaganju im je jedino bilo uključivanje grupacija nekadašnjeg desnog bloka. Tako je premijer iz redova Republikanske partije (LR), Eduar Filip, formirao vladu u kojoj su najvažniji resori pripali konzervativcima. Kadar potekao s levog centra tanjio se sve više, sve dok se nije sveo na nekolicinu perifernih i podređenih ličnosti, uz još nekoliko političara, poput Gabrijela Atala, koji su nakon kratkog boravka u Socijalističkoj partiji (PS) izgradili konfuzan politički identitet.
Ova taktika zacrtala je politiku vlade – demontiranje radnog zakonodavstva, reforma penzionog sistema i naknada za nezaposlene, brutalna represija društvenih pokreta – ali i pravac političkog prestrojavanja. Iznad svega, produbila je raskol na desnici između neoliberala privrženih strategiji buržoaskog bloka i zagovornika programa bliskog ekstremnoj desnici.
Nacionalni front, a zatim Nacionalni zbor (RN), i najradikalnija struja republikanaca bili su prinuđeni da razmotre alternativni savez, u kom su sve veću ulogu imale pristalice prekida sa socijalnim modelom, pa čak i demokratijom. Makron je, naravno, taj koji je odgovoran za ovu dinamiku: njegovi napori da se postavi kao protivkandidat Marin le Pen u drugom krugu 2017. i 2022. godine ustoličili su njenu ekstremnodesničarsku formaciju kao pravu opoziciju.
Formiranje buržoaskog bloka imalo je za posledicu i isključivanje iz dominantnog društvenog saveza onih delova radnih klasa koje su pripadale sada podeljenom desnom bloku. Bilo je logično posvetiti se razvijanju strategije koja bi ih ponovo uključila, a formacija Marin le Pen činila se najbolje pozicioniranom da stane na čelo tog poduhvata, budući da je njenu društvenu bazu većinom činilo desno opredeljeno stanovništvo iz narodskih slojeva. Među konzervativcima koji nisu mogli – ili nisu želeli – da se pridruže Makronu, potreba da se od njega razlikuju podstakla ih je na isticanje omiljenih tema ekstremne desnice – imigracije i nebezbednosti – i pokoju nejasnu izjavu iz domena ekonomije i socijalnih pitanja. Tako se, naizgled, uspostavila politička linija koja bi bila u stanju da konkuriše buržoaskom bloku mešavinom tradicionalnih tema zajedničkih tvrdoj i ekstremnoj desnici, uz insistiranje na transformaciji francuske privrede.
Ono što je u jednoj takvoj strategiji ostalo od neoliberalizma nije ih sprečilo da se povežu s jednim delom radničke klase. Iako u opadanju, u najmanju ruku od krize iz 2008. godine, ova ideologija ostala je dominantna u tom smislu da predstavlja referencu kada je reč o utvrđivanju ekonomskih politika koje se mogu uzeti za realistične i razumne: težiti uravnoteženju budžeta i smanjenju javnog duga, smanjivati poreze i rezati državne troškove, ostavljati veću ulogu privatnom sektoru itd. Štaviše, vlade pod vođstvom Socijalističke partije (PS) su svojim delovanjem, posebno tokom predsednikovanja Fransoa Olanda, na neki (…)
PRETPLATITE SE NA LE MONDE DIPLOMATIQUE NA SRPSKOM – MESEČNA PRETPLATA 300 DINARA, ILI GODIŠNJA PRETPLATA 3.000 DINARA.
ZA PRETPLATU KLIKNITE OVDE.
ČITAJ VIŠE, ZNAJ VIŠE.
Tagovi
