Stari psi ponovo laju: Priča o Tomu Tibodou i „Niksima koji su opet Niksi“

Pred sam kraj filma „Bridge of Spies“ Tome Henks pita sovjetskog špijuna, sa kojim se sprijateljio dok ga je branio po služenoj dužnosti, šta će sa njim biti kada ga jednom vrate u SSSR, a on mu kaže:

„Šef ponekad može da ne bude u pravu, ali uvek je šef“.

Sve što se u Njujork Niksima dešava ove sezone, pomalo podseća na tu scenu i tu rečenicu jer oni su tim svog trenera, a Tom Tibodo – promukao kao mamurni sovjetski agenti u nekim lošijim filmovima, u dva broja većem odelu, kako te agente valjda uvek zamišljamo – može da ne bude u pravu ponekad, ali je uvek šef.

Čitava njegova trenerska karijera i dok je crtao defanzivne postavke kao asistent Džefa Van Gandija i Doka Riversa i kada je seo u fotelju „glavnog“, obeležena je načinom na koji Tibodo obeleži timove sa kojim radi.

To su timovi koji često preslikavaju karakter svog trenera – ako to ne uspeju sve se raspadne – a Tibodo je konfliktan, strog, zahtevan i prilično, pa, zadrt.

I to je važnije od toga što je 2008. lično on doneo pobedu Seltiksima u seriji protiv Lejkersa i od toga što je u prvoj samostalnoj sezoni u Bulsima imao skor 62-20 i od toga što je pogurao Derika Rouza ka zvezdama.

Njegov je stil važniji od njegovih rezultata jer je Niksima već decenijama muka od lepih, blistavih, pobedničkih prošlih vremena – i njihovih i tuđih. Neki bi imaginarni hroničar, kom se poslednjim pričama često obraćamo, proučavajući Nikse mogao da pomisli da je Vupi Goldberg zaista bila trener košarkaškom timu iz Njujorka (neko bi rekao jedinom košarkaškom timu iz Njujorka).

Toliko je pomisao na sve što se u hali sa „najkošarkaškijom“ publikom na svetu događalo ustvari tragična.

Zato navijače Niksa ne zanimaju već ispričane priče o velikim pobedama, afirmisanim igračima, odličnim skorovima iz prošlosti njihovih igrača i trenera. Navijače tima iz Njujorka zanima samo da Niksi budu oni stari. A stari Niksi su – konfliktni, strogi, zahtevni i prilično zadrti.

Tako su se pronašle srodne duše i već u prvoj sezoni to je dalo rezultat. Tibsov tim je baš Tibsov. Kada pročitate spisak imena koje Niksi imaju u svom rosteru dali biste im manje šanse nego nekim timovima od pre nekoliko sezona, ali ovi Niksi su spremni na sve. Da padnu na glavu sa vrha table, da odigraju divljačku odbranu kao begunci iz zatvora, da besomučno ponavljaju neke napadačke akcije sve dok ne probiju zid glavom.

Od trojice igrača sa najviše minuta na parketu ove sezone, prvi i treći su igrači Niksa (drugi je Jokić), što je karakteristično za sve Tibodoove ekipe, a često mu se i to zamera jer „ne vodi dovoljno računa o svojim igračima“.

Šta oni na to kažu?

„Samo nam zakažite halu, da možemo da šutiramo“.

Tim je po tom principu, kvalitetnih odnosa u grupi i spremnosti na žrtvovanje došao do skora 41-31 i četvrtog mesta na Istoku.

I do toga da bukmejkeri nisu baš sigruni kakve kvote da stave iako je njihov protivnik ostvario isti skor, ali deluje poletnije i svakako talentovanije. Ipak, Atlanta Hoksi će morati da rade više od Niksa ako žele da taj talenat valorizuju na semaforu. A to nije lako.

Tim Nejta Mekmilana – koji je takođe, iako mlad po godinama, proglašen za staromodnog, a Pejsersima nije bio potreban „stari pas“ – procvetao je od kad ih je on preuzeo od Lojda Pirsa, a igrač koji je tokom njegovog staža na mestu glavnog trenera ostvario najveći napredak je Bogdan Bogdanović.

Ako je neko navikao na igru protiv „opakih“ momaka, ekipa i trenera to je Bogdan Bogdanović. On nikada ne može biti impresioniran Tibsovim metodama rada jer je u karijeri radio sa Vujoševićem i Obradovićem. Ne može ni da ga zaustavi to što će da ga biju i što će ponekad Niksi više ličiti na francusku rukometnu reprezentaciju jer je tokom karijere u Evropi bio i tučen i udvajan i teran na prilagođavanje.

„Ice“ odbrana od pikenrola koju Tibodo primenjuje gde god radi podrazumeva usmeravanje igrača u stranu, a jedan od najlakših načina da se takav defanzivni koncept razbije je šutem centra sa perimetra. Hoksi nemaju centra koji je u stanju da na taj način zapreti, pa će mnogo toga zavisiti od snalažljivosti igrača sa loptom. Naročito jer ni igra sa mnogo izolacija nije dobra protiv Tibsovih timova. Sve to nameće da bi lopta često mogla da bude u Bogdanovićevim rukama jer ima evropsko iskustvo u prilagođavanju i višedimenzionalnu igru u pikenrolu.

Tako bi jedan „tough guy“ mogao da bude rešenje za čitavu ekipu takvih igrača, predvođenu trenerom koji za takav stil i od njega živi.

Oni koji ne vole „stare pse“ neće uživati u zavijanju koje će odzvanjati ulicama od Njujorka do Atlante.