Kada kažemo da je Beogradska operacija bila najvažnija u ovom delu sveta, nije dovoljno samo reći da je njenim ishodom Beograd nakon tri i po godine konačno udahnuo zrak slobode, da je time praktično slomljena nacistička okupacija Jugoslavije i da je Vermaht nakon toga nepovratno izgubio autoritet u jugoistočnoj Evropi. Decenije koje su usledile pokazaće da su zbivanja koja su se odigrala između Obrenovca i Grocke pre tačno osam decenija, osim mukom izvojevane slobode, Beogradu ostavila i mnoge dugoročne nedoumice koje nas muče sve do danas, kao i geopolitičke zavrzlame koje su vladajuće strukture morale da raspletu gradeći novu državu.
U zalazak sunca 20. oktobra 1944. godine, prvi put nakon 1.287 dana na tlu Beograda (osim poginulih, zarobljenih i onih koji su se kratko vreme krili po podrumima) nemačkih vojnika više nije bilo. Slika jugoslovenske trobojke sa crvenom petokrakom, koja se vijori na vrhu Palate „Albanija“ mnogo pre one sovjetske na zgradi Rajhstaga, obišla je svet i simbolički (ne i na terenu, makar ne još) označila kraj nacističke vladavine Jugoslavijom, i početak novog poglavlja u istoriji ovih prostora.
***
Od sredine 1943. godine, u nemačku vrhovnu komandu su sa frontova pristizale gotovo samo loše vesti. Italija je bila izgubljena, Crvena armija slomila je obruče oko Lenjingrada, Staljingrada i Moskve i počela da nadire sa istoka, a isto su činili i Saveznici sa zapada, kada je u leto 1944. osvanuo Dan D.
Sa druge strane, Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije, sa maršalom Josipom Brozom Titom na čelu, sa tada i dalje novoosnovanim, relativno neiskusnim jedinicama, postajala je sve brojnija i uticajnija, kako zbog podrške Saveznika (i moralne i vojne) koja je od kraja 1943. godine bila na njihovoj strani, tako i zbog uspešnih osvajanja u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Crnoj Gori tokom leta 1944. Delom je takav razvoj situacije bio i rezultat preusmeravanja Vermahta na istok poluostrva odakle je pretila veća opasnost – Crvena armija.
A na istoku, 23. avgusta 1944. godine u Rumuniji se događa prevrat, kralj Mihaj svrgava Hitlerovog saveznika Antoneskua i proglašava odanost Saveznicima. Nedugo nakon toga, 9. septembra, na savezničku stranu prelazi i Bugarska, i odmah objavljuje rat Nemačkoj. Pobedom nad nemačko-rumunskim snagama u operaciji „Jaši–Kišinjev“ Sovjeti dolaze na granicu sa Jugoslavijom.
***
Borci Crvene armije prvi put su prešli Dunav 22. septembra, negde kod Kladova, i kako su svedočili neposredni akteri, susret sa vojnicima NOVJ bio je topao i prijateljski. O tome u svojim zapisima govori i sam general Peko Dapčević.
„Susreti naših i sovjetskih boraca bili su srdačni i neposredni. Sećam se kako se komandant glavnog štaba Srbije Koča Popović oduševio tim susretom. Poslao mi je ovakav radiogram: ‘Juče na pravcu Klokočevac–Oršava uhvaćena veza sa Crvenom armijom. Ura, ura! Koča'“, prisećao se on.
Nekadašnja Radio-televizija Beograd je za potrebe dokumentarca „Kako smo oslobodili Beograd?“ intervjuisala i sovjetske veterane koji su govorili o ratnim danima provedenim u Srbiji.
U samo predvečerje Beogradske operacije, devetnaestogodišnji tenkista 4. tenkovskog korpusa sedeo je na svom T-34, u podnožju Avale.
“Da bismo mogli da se krećemo dalje, trebalo je ići oko brda, tako je vodio put. Na brdu su bila tri ili četiri reda nemačkih utvrđenih položaja. Pre nego što smo pošli u tom pravcu, naša artiljerija je otvorila vatru, izvela artiljerijsku pripremu, obradila brdo i tada smo ga zaobišli i zaustavili se po naređenju komande da sačekamo dok nam ne priđu partizani. Već je bilo veče kada su stigli. Izgrlili smo se, stavili partizane na tenkove i krenuli u napad na Beograd”, govorio je tenkista u dokumentarcu RTB-a.
***
U noći između 14. i 15. oktobra 1944. godine, nastupile su žestoke borbe na Čukarici, 16. divizija NVOJ probijala se 15. oktobra ka Glavnoj železničkoj stanici uz podršku 28. divizije. Jedinice 11. i 28. divizije zauzele su Žarkovo i Banovo brdo, a potom preko Topčidera i Mostara izbile u Kneza Miloša. Iz istog pravca se 6. proleterska divizija probijala ka Karađorđevom parku, gde se kasnije udružila sa prvom proleterskom divizijom. Uz podršku 36. tenkovske brigade i sovjetske artiljerije, 15. oktobra one izbijaju do Skupštine. Sa druge strane, 5. i 21. divizija NVOJ uspele su da zauzmu Veliki Vračar.
Sa Sovjetima koji im čuvaju leđa, 1. i 6. proleterska divizija potisle su Nemce do njihove poslednje linije odbrane na potezu Glavna železnička – Terazije – Kalemegdan. Predveče, 19. oktobra, 1. i 6. divizija zauzimaju hotele “Moskva” i “Balkan”, a na kraju i Palatu “Albanija” na kojoj se te večeri zavijorila zastava Jugoslavije sa petokrakom zahvaljujući partizanu Miladinu Petroviću.
U toku noći se krenulo i u juriš na Kalemegdan, i probijanje poslednjeg nemačkog utvrđenja u gradu. Povlačeći se preko Save, Nemci su imali plan da za sobom sruše Savski most, međutim nije im pošlo za rukom pošto su oslobodioci uspeli da preseku kablove za detonaciju. Bilo je više teorija oko toga kome pripisati zasluge za taj poduhvat, neki navode učitelja Miladina Zarića, drugi govore o Nikoli Milovančevu i Krsti Vučiću, dok je na kraju za demontiranje bombi odlikovan kapetan Grigorij Orhipenko.
Ko god da je za to zaslužan, sačuvani most omogućio je oslobodiocima da proteraju Nemce daleko izvan Zemuna. Tamo su se oni pregrupisali u Sremski front gde su se vodile kasnije oslobodilačke borbe.
***
Ceo tekst povodom 80 godina od oslobođenja Beograda možete pronaći u novom broju Nedeljnika, ali i na sajtu Velikih priča.
Tagovi
