Čitaoci Nedeljnika usvojili su kao dobru naviku da uz svaki novi broj svog omiljenog magazina jednom mesečno čitaju i Le Monde Diplomatique. Časopis za intelektualnu elitu, kako ga često opisuju, jedno vreme nije izlazio uz Nedeljnik i nije prošao četvrtak da ne dobijemo makar jednu poruku ili mejl sa pitanjem: „Kad će Mond?“
Mond se vratio u naše živote i biblioteke, ali u online izdanju. Na sajtu Le Monde Diplomatique, u saradnji sa Nedeljnikom, možete na srpskom čitati nove brojeve i čitavu arhivu prestižnog lista.
Novi broj časopisa Le Monde Diplomatique je stigao! Pogledajte neke od tema koje vas čekaju u martovskom broju.
Da li je Moskva postala vazal Pekinga?
Piše Arno Dibijen
Rat u Ukrajini trajno je poremetio odnose između Rusije i Evrope i ubrzao produbljivanje strateškog partnerstva između Rusije i Kine. U Parizu, Briselu ili Londonu, veruju da će usled ekonomskih sankcija, Rusija platiti svoju agresiju povećanom zavisnošću od Pekinga. Međutim, u Moskvi strah od podređenosti Kini nije toliko prisutan.
Partnerstvo između Rusije i Kine, koje je predstavljeno kao „bezgranično“ tokom posete ruskog predsednika Vladimira Putina Pekingu u februaru 2022, na Zapadu se pažljivo prati. Predsednik Francuske Emanuel Makron izrazio je u intervjuu za dnevni list L’Opinion dominantno gledište među zapadnim donosiocima odluka i posmatračima tvrdeći da „se Rusija […] faktički već nalazi u podaničkom odnosu prema Kini“. Za Rusiju, izolovanu na međunarodnoj sceni od svoje vojne intervencije u Ukrajini, prava ili lažna alijansa sa Kinom, neminovno neravnopravna, morala se prihvatiti po cenu povećane zavisnosti od svog moćnog i nepopustljivog istočnog suseda.
Stvari se drugačije percipiraju u Moskvi. Primetno je određeno nezadovoljstvo u vezi sa nekim ekonomskim pitanjima, na primer vidljiva uzdržanost visokotehnoloških kineskih kompanija ili sporost pregovora o projektu gasovoda „Sila Sibira-2“. Ruski lideri poučeni raskidom između Nikite Hruščova i Mao Cedunga krajem 1950-ih godina, nikada ne govore o savezu. Ne može biti reči o tome između dve suverene nuklearne sile. Umesto proklamacija o „večnom prijateljstvu“ dva komunistička režima koje je trajalo samo jednu deceniju, oni više vole termin, nešto skromniji, „strateško partnerstvo“. Formalizovano 1996. godine, potvrđeno sporazumom o prijateljstvu 2001. godine, ovo partnerstvo je poprimilo oblik pravog „skretanja ka istoku“ od aneksije Krima 2014. godine i neprestano se produbljuje od februara 2022. godine. U doba kada se svet „okreće od Zapada“, Kremlj je uveren u relevantnost svoje orijentacije. Viđeno iz Moskve, Peking nema interes da Rusija bude poražena u Ukrajini i nema nameru, za razliku od zapadnjaka, da se meša u njene unutrašnje poslove, još manje da menja njen politički model.
Šta to, ustvari, hoće Kina?
Piše Reno Lamber
U Sjedinjenim Državama, Republikanci i Demokrate se raspravljaju o gotovo svemu, ali ako je reč o Kini „čvrsta“ linija briše razlike. U Francuskoj se privatni sektor jada zbog očiglednog usklađivanja stava Ministarstva spoljnih poslova sa stavom Vašingtona, čak do te mere da se potencira određena vrsta raskida sa Pekingom. Ali kakva je zapravo pretnja koju bi Kina mogla da predstavlja Zapadu?
Postoji uverenje koje definiše dominantne diskurse o Kini: ova zemlja pokušava da obori „međunarodni poredak“ kako bi izgradila novi, prema svojoj slici. Da bi to postigao, Peking navodno pažljivo sprovodi „veliku strategiju“, svoju „mapu puta ka globalnoj moći“, prema rečima politikologa Dejvida B.H. Denona. Član veoma konzervativne Heritage fondacije i arhitekta politike bivšeg predsednika Donalda Trampa prema Kini, Majkl Pilsberi čak smatra da je „tajna strategija“ Pekinga uspostavljena još 1949. godine, kada je proglašena Narodna Republika, i da traje evo skoro jedan vek…
Ova perspektiva zabrinjava još više jer bi navodno bila vođena – ponekad čak i izmišljena – od strane jednog usamljenog autokrate: „Si Đinping, crveni kralj“ (Les Échos, 1. jul 2021), čije „ambicije da preuzme svetsko vođstvo postaju sve jasnije“ (Nikkei Asia, 16. oktobar 2023). Čovek odlučan da „preoblikuje svet“ (CNN, 10. novembar 2023), posebno zahvaljujući novim putevima svile, „prvom koraku kineske strategije“ (Nikkei Asia, 16. oktobar 2023).
Sudan, od tranzicije do rascepa
Piše Žerar Prunije
Masakri, mučenja, silovanja, pustošenja… Tokom građanskog rata u Sudanu, od 15. aprila 2023, život je izgubilo gotovo dvadeset hiljada ljudi, a više od sedam miliona je raseljeno. Susedni Čad, gde je izbeglo više hiljada civila, proglasio je vanredno stanje zbog nestašice hrane. Međunarodna trgovina oružjem uredno raspiruje ovaj vojni sukob, još jedan u burnoj istoriji Sudana
Kada su 15. aprila 2023. izbili oružani sukobi u Kartumu između sudanskih oružanih snaga (SAF) i paravojne formacije Snage za brzu podršku (RSF), mediji su pružali samo jedno objašnjenje: rivalstvo između dvojice „ratnih komandanata“ – generala Abdela Fataha Al-Burhane i Mohameda Hamdana Dagloa, kog zovu Hemeti („zaštitnik“ na sudanskom arapskom), predsednika i potpredsednika Saveta za suverenitet – hunte koja upravlja državom. U stvari, ovaj sukob vuče korene iz duge istorije Severne Afrike i beskrajne društvene i ekonomske krize koja razara Sudan. Okršaji i nasilje su se udesetostručili, dodatno raspirivani masovnim uvozom oružja – iz Ujedinjenih Arapskih Emirata za RSF i iz Egipta za SAF. Više od sedam miliona ljudi raseljeno je unutar zemlje ili je izbeglo u inostranstvo, najviše u Egipat i Čad; vlada, prognana u Port Sudan, izgubila je kontrolu nad polovinom teritorije.
Pokušaji Ujedinjenih nacija i Afričke unije da posreduju u pomirenju su propali. Mirovni pregovori u Džedi, započeti u maju 2023. pod okriljem SAD i Saudijske Arabije, doneli su samo obezbeđivanje dostave humanitarne pomoći i primirje koje je odmah prekršeno, dok su politička i vojna pitanja potpuno zapostavljena. Posle pada administrativnih centara oblasti Darfur, gradova Njala, Genejna i Zalingeja, intenzivna borba prešla je u Fašeru. Ako RSF uspe da drži vojsku pod kontrolom ili osvoji grad (u kom živi milion stanovnika i sklonjeno je, iako ne u najboljim uslovima, oko 300.000 izbeglica), biće to preokret u ratu.
Smrt Žaka Delora, socijaliste koji je neimar liberalne Evrope
Katkad milosrđe nalaže da o osobi prosuđujemo prema njenim namerama a ne prema njenim postignućima. Tako se Žak Delor, hrišćanski humanista i član Socijalističke partije, našao na mestu neimara tržišne Evrope koja upražnjava socijalni damping. Priča se da ga je zbog toga grizla savest. Drugi učesnici u toj velikoj promeni, pak, nisu ni za čim žalili: Evropa koju su izgradili udovoljila je skoro svim njihovim željama
„Veliki Evropljanin“ za Lorana Fabijusa, „Div Evrope“ za Gabrijela Atala, „Veliki trudbenik Francuske i Evrope“ za Žerala Darmanena, „Busola Evrope“ za An Idalgo, „Najnadahnutiji, najkreativniji i najodlučniji neimar evropske izgradnje“ za Žana Luja Burlanžea… Odmah nakon njegove smrti, politička klasa je skoro jednoglasno odala počast uspomeni na Žaka Delora, nekadašnjeg predsednika Evropske komisije (1985-1995). I to s pravom. On je „obeležio svoje doba“ (Lionel Žospen) kao malo njih. Naime, „zaveštao nam je neizmernu baštinu“ (Olivije For). I baš zato što je ta baština „neizmerna“ moramo je ispitati. Zbog Evrope, zbog Francuske i zbog levice.
U hvalospevima se ponavlja jedna reč koja pomalo zbunjuje: „ideal“. „Neumorni tvorac jednog ideala“, odao mu je počast Emanuel Makron tokom zvaničnog ispraćaja na Invalidima. „Njegovi ideal, zalaganje i čestitost nas još uvek nadahnjuju“, dodao je šef države. „Bio je nosilac ideala“, rekao je nekadašnji predsednik Fransoa Oland. „Socijalista jedne generacije koja je imala ideal“, smatra Žan Lik Melanšon. Fransoa Bajru se, najzad, divi „usklađenosti između vizije društva, ideala i Evropske unije“. Kao da su Delorovi postupci, odluke i izbori manje vredni hvale od njegovih ideja, pa i „evropskog sna“. A upravo na te konkretne postupke treba da se osvrnemo.
PRETPLATITE SE NA LE MONDE DIPLOMATIQUE NA SRPSKOM – MESEČNA PRETPLATA 300 DINARA, ILI GODIŠNJA PRETPLATA 3.000 DINARA.
ZA PRETPLATU KLIKNITE OVDE.
ČITAJ VIŠE, ZNAJ VIŠE.
Tagovi
