Iako časopis za intelektualnu elitu, kako vole da ga nazivaju, jedno vreme nije izlazio uz Nedeljnik, čitaoci su nastavili redovno da se interesuju za njega. A to što su ga, nakon što smo ponovo počeli da ga objavljujemo uz naš magazin, zdušno prihvatili, govori nam da su kao dobru naviku usvojili čitanje najaktuelnijih svetskih političkih zbivanja koje njegovi autori pripremaju svakog meseca.
Mond diplomatik na srpskom ponovo izlazi uz Nedeljnik, i to u elektronskom izdanju. Osim što možete čitati o najnovijim događajima koji menjaju stanje sveta, Mond ima čitavu arhivuprethodnih brojeva, koje kao pretplatnici možete otvoriti.
Stigao je novi broj Mond diplomatika na srpskom! Prelistajte novembarsko izdanje i informišite se o onome što se dešava u svetu. Kritički i uz drugačije gledište.
DOSIJE: KRAJ AMERIKE KAKVU POZNAJEMO?
Ponovni izbor Donalda Trampa, koji je ovaj put imao prednost i u ukupnim glasovima nad protivkandidatkinjom, odražava značajan pomak birača iz kruga radničke klase ali i mladih i Latinoamerikanca ka Republikanskoj stranci. Iako je razlika između dva kandidata bila manja od 2% biračkog tela, demokrate ne uspevaju da se oslobode slike elitističke, urbane i isuviše obrazovane stranke. Pritom, Donald Tramp se ovaj put u Belu kuću ne vraća kao osobenjak koji tek stupa na političku scenu ne znajući gde bije. Osam godina nakon što je odneo prvu pobedu, njegova glasačka baza je veća, a skupštinska većina stabilnija. Oko sebe je okupio tim lojalista koji neće pokušavati da obuzdaju njegove impulse, pa ni one diplomatske. Kako je takva osoba mogla biti izabrana za predsednika najveće svetske sile? Ukoliko želimo da proniknemo u pobedu Donalda Trampa, moramo uzeti u obzir ono što ona odražava, odnosno sve veću podeljenost u američkom političkom životu. Između 1994. i 2014. se udeo republikanaca koji u demokratama vide „pretnju za dobrobit zemlje“ više nego udvostručio, prešavši sa 17% na 36%; isti trend je vidljiv i među demokratama od kojih je 16% republikance smatralo pretnjom 1994. prema 27% dvadeset godina kasnije.
Evropski san razdire Gruziju i Moldaviju
piše David Tertri
U pozadini rata između Ukrajine i Rusije, Gruzija i Moldavija su krajem oktobra izašle iz vrlo napetog izbornog ciklusa. Sukob je trebao da narod ovih bivših sovjetskih republika, koje su delimično okupirane od strane ruskih trupa, navede da se masovno okrene ka političkim snagama najviše suprotstavljenim Moksvi. Međutim, to nije bio slučaj. Kako objasniti ovu protivrečnost?
Prošlog oktobra, prvi put otkako je Brisel ovim zemljama dodelio status zvaničnih kandidata za ulazak u Evropsku uniju, Moldavci i Gruzijci su pozvani da glasaju na nacionalnim izborima. Zapadne prestonice očekivale su ogroman talas podrške Moldavije i Gruzije u korist proevropskih političkih snaga, jer bi opsada ukrajinske teritorije otuđila Rusiju od naroda ove dve zemlje.
Međutim, prema zvaničnim rezultatima poslednjih izbora za narodne poslanike, 53% Gruzijaca podržalo je trenutnu vladajuću stranku, koju su njeni suparnici okarakterisali kao „prorusku“. U Moldaviji, kandidatkinja i trenutna „proevropska“ predsednica Maja Sandu osvojila je preko 54% glasova u drugom krugu predsedničkih izbora. Međutim, glas „da“ na referendumu o integraciji Moldavije u Evropsku uniju jedva je preovladao, sa 50,5%. Podrška predsednici, poslata od strane zapadnoevropskih ambasada i medija, pripisala je ove pomešane rezultate umešanošću Rusije. Ako Rusija i pokušava da utiče na odvijanje događaja u susednim zemljama, Evropljani ne bi trebalo da uzimaju u obzir isključivo jedno objašnjenje ovakvih rezultata glasova.
Trampizam, izraelski mesijanizam, biznis
piše Ibrahim Varde
U tajno snimljenom razgovoru sa kolonistima na Zapadnoj obali 2001. godine, Benjamin Netanijahu je izjavio: „Znam šta je Amerika. Amerika je nešto što se lako može pomeriti, pomeriti u pravom smeru (…) oni će nas pustiti da to uradimo.“ Petnaestak godina kasnije, nakon što je Donald Tramp postao stanar Bele kuće, ova izjava odjeknula je na zapanjujuće proročki način.
Neposredno pre nego što je administracija Donalda Trampa preuzela dužnost u januaru 2017. godine, šef diplomatije predsednika Baraka Obame, Džon Keri, izrazio je zabrinutost zbog krhkog „mirovnog procesa“ na Bliskom istoku, imajući u vidu širenje naselja širom Zapadne obale. On je podsetio na zvaničan stav američke diplomatije: „Rešenje sa dve države jedini je način da se postigne pravedan i trajan mir između Izraelaca i Palestinaca. To je jedini način da se obezbedi budućnost Izraela kao jevrejske i demokratske države, koja živi u miru i sigurnosti sa svojim susedima. Takođe, to je jedini način da se palestinskom narodu osigura slobodna i dostojanstvena budućnost. Ovo će doprineti i zaštiti interesa Sjedinjenih Država u regionu.“
Nekoliko dana ranije, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija usvojio je rezoluciju 2334 kojom se osuđuju izraelska naselja na „okupiranim palestinskim teritorijama 1967. godine, uključujući Istočni Jerusalim“. Tekst je usvojen sa 14 glasova za i nijednim protiv. Retko viđeno, SAD su se uzdržale od veta. Ipak, od sporazuma iz Osla 1993. godine, broj kolonista porastao je sa 110.000 na 570.000, što je samo dodatno otežalo stvaranje održive palestinske države.
Femicid, ili imenovati zločin pravim imenom
piše Loren Dejkar
Za nekoliko godina, reč „femicid“ je zauzela svoje mesto u novinskim člancima i u javnom diskursu generalno. Pre nego što se ustalila u svakodnevnom rečniku, prošla je dug aktivistički put s obe strane Atlantika. Pronalaženje njenih korena i bitnih epizoda omogućava nam da ispričamo priču o političkom uspehu, rizikujući da tu priču ulepšamo.
Označavajući ubistvo motivisano mizoginijom, reč „femicid“ se prvo pojavila u anglosaksonskim zemljama. Latinoamerička feministička misao i akademska zajednica su joj kasnije dale šire značenje. Njeno uvođenje u Francusku pratilo je ograničavanje na sferu bračnog nasilja, što deo feminističkog pokreta danas preispituje.
„Quiproquo, nesporazum iz strasti“ (Rock & Folk, oktobar 2003). „Voleli su se do ludila“ (Paris Match, 31. jul 2003). Kada se, dve decenije kasnije, osvrnemo na članke posvećene ubistvu Marije Trentinjan od strane Bertrana Kanta, možemo da vidimo koliko se promenio odnos medija prema muškom nasilju nad ženama. Glumica, preminula zbog edema mozga 1. avgusta 2003. godine, bila je zlostavljana godinu dana od strane muzičara, svog partnera. Većina novinara ignorisala je istorijat prethodnog nasilja. S druge strane, ljubavni život preminule detaljno je analiziran, kao da predstavlja dokaz protiv nje. Samo jednu generaciju kasnije, leta 2023, ovaj slučaj je obeležen velikim godišnjim pomenom, u formi jedne vrste medijskog mea culpa. „U to vreme, termini kao što su ‘ljubomora’ i ‘zločin iz strasti’ korišćeni su, kao da pravdavaju tragediju“, priznali su 31. jula 2023.godine na televiziji France 2. Ouest-France (1. avgusta 2023) piše: „Femicid koji tada još nije imao svoje ime“.
Pukotine u bezuslovnoj podršci Izraelu
piše Erik Alterman
U julu 2024. godine, tokom televizijske debate, Džil Stajn, kandidatkinja Zelene partije za predsedničke izbore, inače jevrejskog porekla, iznela je oštru kritiku na račun Američkog komiteta za javne poslove Izraela (AIPAC), ukazujući na njegov korozivni uticaj na javnu debatu u Sjedinjenim Državama. Iako je ovaj stav još uvek relativno usamljen, sve više odjekuje među kolektivima koji se zalažu za primirje u Gazi.
Pet nedelja nakon smrtonosnog napada Hamasa 7. oktobra 2023. godine, oko 300.000 ljudi, većinom američkih Jevreja, okupilo se u Vašingtonu kako bi izrazili podršku Izraelu, i zahtevali oslobađanje talaca zarobljenih u Gazi i osudili antisemitizam. To je verovatno bio najmasovniji pro-izraelski protest u istoriji Sjedinjenih Država, a sa strogo političke tačke gledišta, istovremeno najmanje neophodan, jer je administracija Džozefa Bajdena već jasno i nedvosmisleno prisvojila sva tri zahteva.
Među okupljenim Jevrejima mnogi su verovatno bili uznemireni prisustvom evangelističkog propovednika Džona Hejdžija među zvanicama. Kao vođa grupe „Hrišćani ujedinjeni za Izrael“ (Christians United for Israel), Hejdži veruje da je Bog poslao Adolfa Hitlera kao „lovca“ kako bi kaznio Jevreje zbog odbijanja da se povinuju obećanjima iz „Knjige Otkrovenja“, te da povratak Jevreja u Svetu zemlju predstavlja uvod u Apokalipsu. Pro-izraelski front tako se proteže čak i na najfanatičnije antisemite.
Avganistan kao simbol američkog neuspeha
piše Martin Bular
Sjedinjene Države u leto 2021. godine užurbano evakuišu svoje trupe usred talibanske ofanzive. Iako se ovo povlačenje smatralo krajem ere „beskrajnih ratova“, ono nije okončalo hegemonističke pretenzije Vašingtona. Kao dokaz, šest meseci ranije Džozef Bajden preuzima dužnost u Beloj kući sa programom spoljne politike pod nazivom: „Vođenje demokratskog sveta“.
Nakon najdužeg rata u svojoj istoriji – trajao je dve decenije – i posle angažovanja čak trideset osam zemalja pod NATO komandom, poražene Sjedinjene Države su se povukle iz Avganistana u avgustu 2021. godine. Simbolično, njihove trupe su napustile zemlju u haotičnom povlačenju, uoči dvadesete godišnjice napada na Svetski trgovinski centar. Ti napadi su poslužili kao povod za njihov ulazak u Kabul. Povlačenje, koje je najavio Donald Tramp za maj 2021, konačno je sprovedeno pod njegovim naslednikom, Džozefom Bajdenom.
Predsednik Džordž V. Buš, koji je započeo ono što je trebalo da bude „munjevita operacija“, oduševljeno je uzviknuo nakon pada talibanskog režima krajem 2001: „pobedili smo, osvetili smo Ameriku“. Preostalo je samo da se izgradi država (state-building) što sličnija američkim zamislima. Deset godina kasnije, predsednik Barak Obama, koji je obećao definitivno povlačenje, odlučio je da pošalje dodatne trupe u još jedan, završni napad, a onda je slavio ubistvo Osame bin Ladena u njegovom pakistanskom skrovištu.
PRETPLATITE SE NA LE MONDE DIPLOMATIQUE NA SRPSKOM – MESEČNA PRETPLATA 300 DINARA, ILI GODIŠNJA PRETPLATA 2.500 DINARA.
ZA PRETPLATU KLIKNITE OVDE.
ČITAJ VIŠE, ZNAJ VIŠE.
Tagovi
