Naglo ubacivanje Kamale Haris u američku predsedničku kampanju ne garantuje neuspeh njenog republikanskog suparnika. Kritike Donalda Trampa izgubile su svoj nekadašnji uticaj. On se sada oslanja na biračko telo koje u njemu vidi pobednika naroda koji je prezren od progresističke elite, i na ujedinjenu stranku koja veliča svaku njegovu reč ili delo.

Bivši predsednik Donald Tramp mrzi neočekivane preokrete čiji on nije kovač, pogotovo ako zbog njih gubi novac: „Potrošili smo 100 miliona dolara u borbi protiv ludog Džoa Bajdena i, odjednom, oni odlučiše da ga smene.“

Nije to bilo jedino iznenađenje ovog leta. Za manje od mesec dana, između 27. juna i 21. jula, televizijska rasprava između dva glavna suparnika otkrila je krajnju slabost predsednika Džozefa Bajdena, Tramp je izbegao pokušaj ubistva, lideri demokratske stranke naterali su svog zvaničnog kandidata, koji je pobedio na primarnim partijskim izborima, da povuče svoju kandidaturu u korist svoje potpredsednice (iako se prema tadašnjim anketama pokazala mnogo nepopularnijom od njega). No i to je ubrzo bilo promenjeno. Kamala Haris smatrana je neiskrenim oportunistom, jer je sva sijala od radosti. Demokrate su se tada prisetile da je himna njihove stranke, nasleđena od Nju Dila (engl. New Deal), bila Happy Days Are Here Again („Opet stižu srećni dani“).

Od 15. do 18. jula, međutim, prednost su imali njihovi protivnici, okupljeni na Republikanskoj nacionalnoj konvenciji u Milvokiju (država Viskonsin). Njujork tajms, postavši aktivistički dnevni list Demokratske stranke, tužno je objasnio situaciju: „Republikanci ujedinjeni oko Trampa, a ajkule oko Bajdena“. Bivši predsednik, nezadovoljan što je svog naslednika „uništio“ u debati koju je ovaj, međutim, sâm tražio, uspeo je na kraju da baci u zaborav sudska gonjenja tako što je preživeo pokušaj ubistva 13. jula. Ustao je i, krvav, s pesnicom ka plavom nebu i sa američkom zastavom u pozadini, vikao: „fight, fight, fight“ („Borba, borba, borba!“). Neskroman i izuzetno vešt kada je u pitanju izazivanje šok efekta, novi vrhovni borac američke desnice očekivao je da će mu se aktivisti tokom konvencije bacati na kolena. Tako je i bilo.

Osam godina ranije, Tramp je uvredio ženu Teda Kruza, njegovog tadašnjeg republikanskog konkurenta, rekavši da je ružna i da se prodala banci Goldman Saks. Još je i tvrdio da je otac teksaškog senatora bio umešan u ubistvo Džona Kenedija. Kruz je obavestio delegate da ga je pomilovao, svečano izgovarajući prve reči svog govora u Milvokiju: „Bog blagoslovio Donalda Džona Trampa!“ Pobednički kandidat, uglavnom, ne prisustvuje prvih nekoliko dana konvencije, kako bi napravio dramatičan ulazak neposredno pre nego što prihvati svoju nominaciju. Sa Trampom to nije bio slučaj, za njega se ne veže nijedno pravilo. Svake večeri bio je prisutan, previjenog uveta, da uživa u pohvalama koje su mu servirali, uključujući i pohvale od njegovih brojnih članova porodice. Preživljavanje atentata učvrstilo je njegov narativ progonjene osobe – od strane demokrata, medija, poreskih organa, suda, a sada i od strane ovog čudnog snajperiste od kog je bio tako slabo zaštićen.

Svetske ekonomske aktivnosti i trgovinske razmene utiču na Arktik. Veoma osetljiva životna sredina ove oblasti trpi posledice međunarodnih kriza, čak i kad im je epicentar na hiljade kilometara daleko. Kao što je slučaj sa ratom u Ukrajini, koji odjekuje sve do Severnog pola.

Napad 7. oktobra razbio je mit o nepobedivoj vojsci, na kom se zasnivao osećaj sigurnosti izraelskog stanovništva. U stanju šoka, društvo se prepušta želji za osvetom, iako bez uverenja da je uništenje Hamasa ostvariv cilj. Za to vreme, vladino srljanje podstiče strah od nestanka države Izrael.

UTel Avivu i Zapadnom Jerusalimu, kafići su i dalje prepuni. Ispija se espreso i jedu kroasani s bademima. Uveče, večeraju paštašutu. Rat? A da, rat… Priča se o tome, naravno. Iznova se vraćaju na šok tog prokletog 7. oktobra 2023, na to zaprepašćenje zbog vojske koja je bila tako moćna, a onda odjednom tako nemoćna. Ipak, brzo se vraćaju na druge brige. Zašto pričati o ratu? Gaza je tako daleko (sedamdeset kilometara od Tel Aviva…) i rat je tako depresivan. „Od svega me najviše zapanjuje“, kaže filmski režiser Erez Peri, bivši direktor katedre za film na Univerzitetu u Sderotu, nadomak enklave, „brzina kojom se naše društvo prilagodilo. U baštama kafića sve je ostalo isto.“

Ipak, „mnogi su pali u stanje duboke frustracije i ludačkog besa. Kolektivno ogorčenje je na vrhuncu“. Nejtan Tral, nedavni dobitnik Pulicerove nagrade, izraelsko-američki pisac, rezimira: „Kafići su puni? Jesu. Lako je ‘nevideti’ Palestince iz udobnosti naših života. Istovremeno je jasno da je izraelsko stanovništvo zahvatila opšta depresija.“

Nova, „konzervativna levica“ izaziva politički potres u Nemačkoj

pišu Pjer Ramber i Peter Vahl