Kao posebnom izvestiocu za mučenje pri Savetu za ljudska prava Ujedinjenih nacija (UN), dužnost mi je da nadgledam da li se u svetu poštuje zabrana mučenja i zlostavljanja, da ispitam optužbe za kršenje ove zabrane i da prenesem pitanja i predloge uključenih država kako bi se pojedinačni slučajevi rasvetlili. Pošto sam istražio slučaj Džulijana Asanža, pronašao sam nepobitne dokaze političkog gonjenja i sudske samovolje, kao i mučenja i namernog zlostavljanja. Međutim, odgovorne države su odbile da sarađuju sa mnom u preduzimanju istražnih mera koje zahteva međunarodno pravo.

U demokratiji kojom upravlja pravna država svi su jednaki pred zakonom. To, u suštini, znači da uporedive slučajeve treba tretirati na isti način. Kao i Asanž danas, bivši čileanski diktator Augusto Pinoče stavljen je u britanski ekstradicioni pritvor, od 16. oktobra 1998. do 2. marta 2000. godine. Za mučenje i zločine protiv čovečnosti su ga gonile Španija, Švajcarska, Francuska i Belgija. Poput Asanža danas, Pinoče je tada sebe opisivao kao „jedinog političkog zatvorenika Velike Britanije“.

Međutim, za razliku od Asanža, Pinoče nije bio optužen za pribavljanje i objavljivanje dokaza o mučenju, ubistvu i korupciji, već za stvarno izvršavanje, naručivanje i prihvatanje takvih zločina. Sa druge strane, za razliku od Asanža, njega nisu posmatrali kao pretnju po interes britanske vlade, već kao na prijatelja i saveznika iz doba Hladnog rata i, što je ključno, iz doba Folklandskog rata.