Bio sam možda drugi ili treći razred, bio je zimski raspust i sva su ga deca provela van grada, kako je to nekada, valjda, moralo, posebno u krajevima u kojima je svako imao baku i deku negde podalje. I na tom prvom času po povratku, učitelj je počeo da zapitkuje svakog gde im je selo i kako izgleda.
Neko je išao na Žabljak, neko u Plužine, neko u Plav, a onda je došao red na mene.
Znao sam da je to u isto vreme i tačan i pogrešan odgovor i osećao, onako detinje, da neću biti shvaćen.
„Ja nemam selo“, pokušao sam da se izvučem. „Mislim, imam, ali nije to baš selo kao ova druga…“
To je već zainteresovalo sve u okolnim klupama. Odjednom su se upiljili u mene, hoteći da znaju više o tom selu koje nije baš selo.
„Pa ko ti živi tamo?“
„Baba!“
„Baba! I provodiš svaki raspust tamo, i leti i zimi?“
„Da…“
„Pa eto, selo je!“
„Ali nije baš…“
„Dobro, pa šta radiš tamo kad odeš?“
„Pa pravimo Sneška… i grudvamo se… Ima i neko brdo sa kojeg se sankamo. A leti vozimo bicikl i ljuljamo se i igramo žmurke u velikom dvorištu i jedemo hleba i džema…“
„I mi u Mojkovcu isto! A šta ima još tamo?“
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 30. JANUARA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
Ilija
Ma bravo.