Postoji mnogo načina da razvijete stav o nekoj zemlji u koju putujete. Možete da čitate knjige i istraživanja javnog mnjenja i tako se spremite na stav tamošnjih ljudi – uz sve rizike generalizacije, kojima će, bez zadnje namere, biti bremenit i ovaj tekst – prema vama, strancima, turistima, ili bilo kakvim drugim došljacima. Možete da čitate njihove novine, što nam danas, jer mađarski jezik, neće previše pomoći; mada smo makar mi u branši svesni koliko je tamo situacija teška. Možete da se raspitujete, da tražite što više sagovornika, da čoveka na plaži Balatona ili ženu što rešava ukrštene reči u metrou na liniji 2 smarate na mađarsko-nemačko-englesko-srpskom, e ne biste li saznali šta misli o svetu, Zapadu, Istoku, Orbanu, Trampu ili Putinu.
A možete, jer ste puki (ne)zainteresovani posetilac, da se oslonite samo na sopstveni osećaj. Da, jedan grad, ili jednu zemlju, možete brzinski upoznati i samo ako gledate oko sebe, pa to što vam se čini, to što vam bude prvi i najjači utisak – to je, možebiti, to.
Eto, primjerice, jedan grad može da bude i bezbedan i pun nasilja u isto vreme, dovoljno je samo da uđete u prvu radnju ili beogradski tramvaj – oduvaće vas agresija, potisnuta ili otvorena, to što je svako na ivici nerava ili ivici noža.
CEO TEKST U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 17. AVGUSTA, ILI U DIGITALNOM IZDANJU DOSTUPNOM NA NSTORE.RS
Tagovi
