MOSKVA – U depeši upućenoj u Vašington 1944, Džordž Kenan, savetnik u ambasadi Sjedinjenih Država u Staljinovoj Moskvi, upozorio je na okultnu moć koju poseduju laži, dodavši da je sovjetska vladavina „dokazala neke čudne i uznemirujuće stvari o ljudskoj prirodi“.
Među najvažnijima je, napisao je, to što je mnoge moguće „naterati da osećaju i da veruju u praktično šta bilo“. Bez obzira na to što je nešto sasvim jasno netačno, dodao je, „za ljude koji u to veruju, postaje istina. Ono održava svu validnost i sve moći jedne istine“.
Kenanova zapažanja, nastala na osnovu njegovih iskustava u Sovjetskom Savezu, sada deluju kao mračno proročanstvo za Ameriku, u kojoj na desetine miliona ljudi veruje u „istinu“ koju je izmislio predsednik Donald Tramp: da je Džozef Bajden izgubio izbore u novembru i da je postao predsednik koristeći se lažima i prevarom.
Laganje kao politički alat nije ništa novo. Nikolo Makijaveli je još u 16. stoleću savetovao vladara da pokuša da bude pošten, ali da laže u trenucima kada bi izgovaranjem istine „izgubio prednost“. Ljudi ne vole da ih lažete, smatrao je on, „ali onaj koji vara uvek će naći one koje će prevariti“.
Spremnost da vas prevare je poslednjih godina postala vodeća odlika u politici, širom sveta, a posebno u zemljama kao što su Mađarska, Poljska, Turska i Filipini, kojima vladaju populistički lideri vrlo umešni u krajcanju istine.
Janez Janša, desničarski populista koji je u martu postao premijer Slovenije – rodne grude Melanije Tramp – brzo je prihvatio Trampovu laž da je ovaj pobedio. Janša je čestitao Trampu odmah posle izbora.
Čak i Britanija, koja sebe smatra bastionom demokratije, postala je plan transparentnim ali široko rasprostranjenim neistinama, glasavši 2016. za izlazak iz Evropske unije nakon što su pristalice Bregzita tvrdile da će izlazak iz bloka značiti da će nacionalna zdravstvena služba imati 350 miliona funti nedeljno više na raspolaganju. Oni koji su zastupali ovu laž, uključujući i konzervativnog političara koji će kasnije postati premijer, Borisa Džonsona, kasnije su priznali da je posredi bila greška – ali su to rekli tek posle glasanja.
Veće i mnogo korozivnije laži uvrežile su se u Mađarskoj. Tamo je populistički vođa Viktor Orban finansijera i filantropa Džordža Sorosa, mađarskog Jevreja, nacrtao kao tvorca paklenog plana da se uništi suverenitet zemlje, da se rođeni Mađari zamene imigrantima, i da se unište tradicionalne vrednosti.
Snaga ove teorije zavere, u kojoj redovno ima i primesa antisemitizma, kaže Peter Kreko, izvršni direktor istraživačke grupe „Political Capital“, koja već dugo kritikuje Orbana, jeste u tome što se ona dodvorava „plemenskom stanju svesti“ po kojem su sva pitanja samo večita borba između „dobra i zla, crnog i belog“.
Političke borbe, kaže on, „postale su rat između dobroga i lošega, a u ratu se zahteva bezuslovna podrška vođi svog plemena. Ukoliko pričate išta loše protiv svojih, to znači da ste izdajnik, a izdajnike valja prognati“. Ono što celu stvari čini još opasnijom, dodaje Kreko, jeste što je „tribalizam prirodan oblik politike: demokratija je zapravo devijacija“.
U Poljskoj, duboko konzervativna Partija prava i pravde Jaroslava Kačinjskog, koja je na vlasti od 2015, promoviše svoju teoriju zavere. Ona se zasniva na odavno razbijenom mitu da je pogibija na desetine visokih poljskih zvaničnika 2010. godine, među kojima je bio i brat Kačinjskog – tadašnji predsednik Poljske – u padu aviona na zapadu Rusije bila posledica plana skovanog u Moskvi, a koji su potom pokušali da zabašure protivnici partije u Varšavi.
Iako su i poljski i ruski i nezavisni eksperti ustanovili da je za pad aviona bilo krivo loše vreme i greška pilota, verovanje da stvari nisu bile čiste i hranilo se i u isto vreme ojačavalo stavove zakletih pristalica Prava i pravde da su lideri dotadašnjih, centrističkih stranaka u vladi bili ne samo politički protivnici već i izdajnici.
Upotrebna vrednost velikih laži demonstrirana je pre oko jednog veka. To su najpre učinili Staljin i Hitler, koji je stvorio i termin „velika laž“ 1925. i došao na vlast koristeći laž da su Jevreji bili odgovorni za poraz Nemačke u Prvom svetskom ratu. Za nemačke i sovjetske diktatore laganje nije bilo samo navika, niti zgodan način da se zanemare neželjene činjenice, već osnova vladavine. Laži su stavljale na probu birače i pojačavale lojalnost, pošto su potčinjeni morali da izgovaraju rečenice za koje su znali da nisu istina; obični ljudi, shvatio je Hitler, „lakše postaju žrtve velike laži nego male laži“ jer, iako povremeno iskrive neke sitnice u svakodnevnom životu, „nikada im ne bi palo na pamet da fabrikuju kolosalne neistine“.
Promovišući kolosalnu neistinu – da je pobedio, i to „ubedljivo“ – i držeći se toga uprkos tome što je na desetine sudova smatralo drugačije, Tramp je razbesneo svoje političke protivnike, ali i neke od svojih pristalica. Pa ipak, prihvatajući ovu veliku laž, on je krenuo stazom koja često upali – makar u zemljama bez nezavisnih sudskih sistema ili medija.
Nakon dvadeset godina na vlasti u Rusiji, predsednik Vladimir Putin je, primera radi, pokazao da je gospodin Kenan bio u pravu kada je baš iz ruske prestonice 1944. pisao: „Ovde ljudi odlučuju šta je istina, a šta laž.“
Mnoge od Putinovih tvrdnji su relativno male, poput one da su novinari koji su razotkrili ulogu ruskih obaveštajca u trovanju opozicionog lidera Alekseja Navaljnog radili za CIA. Ali postoje razlike između ruskog lidera i ovog američkog, donedavnog, sada poraženog, kaže Nina Hruščova, profesorka i ekspert za sovjetsku i druge propagande na Novoj školi u Njujorku.
„Putinove laži nisu kao Trampove: one su taktičke i oportunističke“, kaže ona. „One ne žele da redefinišu ceo univerzum. On nastavlja da obitava u pravom svetu.“
Uprkos svom divljenju prema ruskom predsedniku, nastavlja profesorka, Tramp svojim insistiranjem da je pobedio u novembru ne imitira Putina, ali zato pozajmljuje mnogo od Staljina, koji je, nakon što je skrivio katastrofalnu glad koja je početkom tridesetih godina usmrtila milione ljudi, obznanio da je „život postao bolji, drugovi, život je postao srećniji“.
„To je velika laž“, kaže Hruščova. „Ona prekriva sve, ona redefiniše stvarnost. U njoj nema rupa. Morate da prihvatite stvar u celosti ili se sve urušava. A to se dogodilo sa Sovjetskim Savezom. Srušio se.“
Da li će se srušiti i Trampov univerzum, sada kada su mu pojedini saveznici okrenuli leđa i kada mu je Tviter oduzeo najjače oružje, i dalje je otvoreno pitanje. Čak i nakon opsade Kapitola, više od stotinu članova Kongresa glasalo je protiv ishoda izbora. Milioni ljudi mu i dalje veruju, osnaženi mehurima društvenih mreža.
U Rusiji, Mađarskoj i Turskoj, shvatanje da „onaj drugi“ ne sme da dođe u situaciju da predloži svoju verziju realnosti dovelo je do zatvaranja novina i drugih medija.
Predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan zatvorio je više od stotinu medija i, uz pomoć pretnji poreskom inspekcijom i drugim agencijama, naterao vodeće listove i televizijske stanice da predaju vlasništvo lojalistima. Napad je počeo 2008. godine, kada su Erdogan i njegovi saveznici saopštili da je razotkrivena podzemna mreža zaverenika i subverzivnih elemenata među višim vojnim oficirima, piscima, profesorima, urednicima i mnogim drugima.
„Ta grupa je potpuno izmišljena“, kaže Soner Čagaptaj, direktor Turskog istraživačkog programa na Vašingtonskom institutu za bliskoistočnu politiku.
Ova velika laž, sagrađena oko nekoliko kočića činjenica, ne samo da je ubedila pobožne muslimane koji ne mirišu sekularnu elitu države, već i liberale, koji su smatrali da je vojska najveća pretnja po demokratiju. Suđenja su trajala godinama, sve dok Erdogan nije priznao da je sve bila varka.
Svaka generacija donekle se šokira kada spozna da politički lideri lažu, a da im ljudi veruju. „Laganje nije bilo nikada ovoliko rašireno. Ni ovoliko besprizorno, sistematsko, konstantno“, napisao je francuski filozof ruskog porekla Aleksandr Koare u svom eseju iz 1943. nazvanom „Razmišljanja o laganju“.
Ono što ga je najviše pogodilo bilo je što laži uopšte ne moraju da budu plauzibilne.
„Naprotiv“, napisao je. „Što veća, što odvratnija, što sirovija laž, to će je lakše ljudi prihvatiti i za njome krenuti.“
Ovaj tekst objavljen je u novom broju Njujork tajmsa na srpskom jeziku, koji se dobija na poklon uz svaki primerak Nedeljnika od četvrtka, 11. februara
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
