Iza svega stoji doživljaj. Peter mi je jedanput rekao da želi da prostor bivše Jugoslavije, sada posebno Srbije, proputuje iks puta, da se kreće svuda, tamo, amo, i uvek ponovo, da tu doživi sve. Rekao bih: da konačno dostigne onu veličanstvenu dematerijalizaciju svega predmetnog i telesnog, kojoj su težili veliki ruski suprematisti u umetnosti. ‘Da sam slikar, slikao bih uvek samo siluete, osvetljene fragmentarno, u autobusima, po vozovima, metroima, u avionima iznad oblaka, i to bi bile neke druge slike Žorža de la Tura’, rekao je Peter Handke. Da je takav pisac izabrao baš naše prostore za takva umetnička istraživanja, može samo da nam imponuje“, priča Rakočević o svom viđenju i svojim iskustvima sa novoovenčanim nobelovcem.
„Ni srpska javnost nije, nažalost, dovoljno upoznata sa delom Petera Handkea. Pisac koji je napisao gotovo stotinak knjiga nije kod nas sistematično prevođen, dakle nije ni dovoljno čitan. Mnoge njegove fundamentalne knjige nisu poznate ni našim najstručnijim čitaocima. Recepcija ovog izuzetnog pisca je u Srbiji u velikom zaostatku. Izdavači su dugo bivali neodlučni i defanzivni u prezentiranju njegovog opusa. Pažnja se sa pisca, dakle, prebacuje na politiku i ekonomiju izdavanja knjiga“, kaže za Nedeljnik Žarko Radaković, pisac i prevodilac koji u priči o odnosu Handkea prema Jugoslaviji, Srbiji i Srbima ima značajno mesto.
Reč je, naime, o čoveku čiji su prevodi Handkeovih dela, kako nam je to rekao Miljenko Jergović, pomogli da se novoovenčani nobelovac još osamdesetih iz zagrebačkog izmesti u beogradskog pisca, ali prvenstveno čoveku o kome je sam Handke pisao kao o jednom od dvojice prijatelja koji su mu bili jedina veza sa Srbijom pre nego što je objavio „Pravdu za Srbiju“.
„Gradio je on jezik i repertoar svoga pisanja dugotrajno. I nikad nije od toga odustajao. E, sad, Evropa, Balkan, Jugoslavija, Srbija, jesu oduvek bili, i ostali, važan deo piščevog repertoara. Handke je – zna se to i iz ‘neknjiževnih izvora’ – oduvek bio za Jugoslaviju. Bili su to još i njegovi preci, Koruški Slovenci. A u onom po njih nepovoljnom referendumu 1920. je jedno od začeća Handkeove privrženosti prostoru ‘južno od Karavanki’. Dakle, zna se da i Peter Handke – pored mnogih ‘intelektualaca’ – nije bio za raspad Jugoslavije, da je odmah posumnjao u regularnost medijskog izveštavanja o zbivanjima u procesu raspadanja te države, da je ostao ‘jugonostalgičar’, da je kritičan prema mnogo čemu u današnjoj Evropi (u kojoj on živi i poznaje je bolje od onih koji tamo nisu), da je posebno rezervisan prema revanšizmima kao povampirenjima relikata istorije, posebno u ‘Srednjoj Evropi’ (kao svojevremeno leglu nacizma). Ali to su ipak stvari ‘ispod’, ili ‘izvan’, ili ‘iznad’ književnosti…“, ispričao je između ostalog Radaković za Nedeljnik.
Kada je nedavno dao intervju za nemački „Frajtag“, autori su naveli da je upravo čitao knjigu Dragoslava Mihailovića o Golom otoku.
„Moje mišljenje se nije promenilo, ali sada bolje razumem nijanse. Što više čitam o Golom otoku, uviđam da su zapravo sami sebi iskopali grob. Tako se ne postavljaju temelji države“, rekao je u tom intervjuu.
A prethodno i ovo: „Jugoslavija je šezdesetih predstavljala nadu ovog sveta. Velika je šteta što nije tako i ostalo. Potrajalo je neko vreme. Ali činjenica da se toliko toga lošeg dogodilo tokom pedesetih, ne samo Goli otok, pokazuje da je crv već bio u jabuci…“
U novom Nedeljniku koji je na kioscima od četvrtka 17. oktobra, čitajte veliki deosije o Peteru Handkeu. Govore pisac Miljenko Jergović, Handkeov prijatelj i prevodilac Žarko Radaković, urednik časopisa “Moderna vremena” Nebojša Grujičić… A o Nobelovoj nagradi za Handkea u svojim redovnim kolumnama pišu Veljko Lalić i Ljiljana Smajlović…
Digitalno izdanje dostupno na NOVINARNICA.NET
Tagovi
Predrag m.
Golom Otoku je predhodilo zasedanje AVNOJ-a.
Dvor
Nobelov Komitet izvali kako daje nagradu piscu,a ne politicaru,i kao ne iteresuje ih nj.politicka misao.Divno!Zasto onda ne nazvati neku nagradu po Milu Budaku,inace dobrom piscu i teoreticaru,to sto je podrzavao ustaski rezim,ma dajte...Hanke je podrzavao Milosevica,Karadzica i ine ratne zlocince.Milu Budaku se vec odavno ni knjige(i ako su vredne)ne objavljuju.Dvostruki arsini?Rekao bih!
Akademik
Vidi političke analfabete škrabaju!
Akademik
Čik to objavite!
Akademik
Vidi se ko ste! A i naslovna je JAKA!
Akademik
Ne čitam TRULEŽ od pamleta!
Slavko Koste Šobot
Sramota. Koji je to akademik da ne sme da napiše širi komentar i pod punim imenom i prezimenom. Što nas političke analfabete ne osvesti, prosveti i opismeni. Kakvo sramotno upoređivanje Milana Budaka sa Miloševićem i Karađžićem. Ma koliko da su Milošević i Karađić odgovorni za ratne zločine, što bi tek naučno trebalo dokazivati, ali se već sad pouzdano zna da nisu činili iste zločine i na isti način kao Budak. Takvo upoređivanje donekle mogu razumeti ako je Dvor ostrašćeni hrvatski nacionalista i srbomrzac (šovinista). Ne osuđuje on zločine Miloševića i Karađžića već ceo narod kojem su oni pripadali.