Tirkizna farba ljušti se sa zidova kuće Klaudije Veronike Đenovezi. Krov prokišnjava, ali ona i njen muž – oboje su čistači – ne mogu sebi da priušte popravku.
Na drugom kraju gradića, gde se zgradice nižu uz barake od komada zarđalog lima, porodice koje ovde žive izgubile su nadu da će kanalizacija ikada doći u taj kraj. Ne pokušavaju čak ni da doznaju objašnjenje za svoju nesreću: otkada je stupio na funkciju pre više od tri godine, predsednik Maurisio Makri u potpunosti je raskinuo sa populizmom koji je dominirao Argentinom skoro čitavo jedno stoleće i latio se ortodoksne ekonomije.
Makri je ukinuo povlastice za struju, gorivo i prevoz, a sa rastom cena koji je usledio, Đenovezijevi su odjavili gas. Klaudija se, poput većine svojih komšinica, ilegalno priključila na obližnji dalekovod.
„To je neoliberalna vlada“, kaže ona. „To je vlada kojoj ljudi nisu na prvom mestu.“
Stradanje siromašnih je predvidiv deo Makrijevog zaokreta od levičarskog populizma. On je obećao da će smanjiti javni dug i deficit Argentine tako što će ukinuti darežljivost države. Ali Argentinci još uvek nisu stigli do ubiranja ekonomskih plodova koji bi trebalo da uslede nakon bolnih mera.
Makrijeve pristalice jasno su stavile do znanja da će dati sve od sebe da on pobedi na izborima 2015. godine pošto je obećao da će zaustaviti nesmotreno trošenje koje je Argentinu dovelo do neuspeha da isplati dugove čak osam puta. Merama štednje moglo bi se zadobiti poverenje međunarodnih finansijera, te bi se obezbedile investicije uz koje idu i nova radna mesta. Međutim, iako se Makri nada da će ove godine ponovo biti izabran, ekonomija je u grču. Inflacija je iznad 50 odsto, a stopa nezaposlenosti ne pada ispod devet odsto. Siromaštvom je pogođena trećina stanovništva, a i taj broj neprestano raste.
U velikom delu Južne Amerike levičarske vlade su poslednjih decenija dospele na vlast kao neka vrsta korektivne mere za dogmatske recepte Međunarodnog monetarnog fonda koji se fokusira na poverenje globalnih investitora kao ključ razvoja. Levičarski populizam nastoji da redistribuira kapital, odnosno izvrši preraspodelu dobara bogatih na sve ostale. Levica je pomogla siromašnima, istina, ali je u međuvremenu generisala druge probleme – korupciju i depresiju u Brazilu, inflaciju i finansijski krah u Argentini, a Venecuela se iz zemlje sa najvećim zalihama nafte na svetu pretvorila u zemlju u kojoj deca gladuju.
Makrijeva politika trebalo je da posluži kao rešenje za nekontrolisano trošenje i da istovremeno utaba alternativni put za sve zemlje koje su suočene sa usponom populizma. Njegov mandat sada ipak preti da postane kapija kroz koju će se Argentina vratiti populizmu.
Makri je očekivao da mu na izborima u oktobru ove godine najveći izazov bude bivša predsednica Kristina Fernandez de Kiršner koja se suočava sa nizom krivičnih optužbi za korupciju. Ona je, međutim, saopštila da će se kandidovati za potpredsednicu uz Alberta Fernandeza. Nekontrolisano trošenje Kristine Kiršner definitvno je dobrim delom doprinelo nastanku krize koju je Makri nasledio, a ukoliko on bude izgubio, biće to kazna za njegove tržišno orijentisane reforme i prilika da Argentina ponovo sklizne u levičarski populizam.
Vrednost argentinskog pezosa prošle godine se prepolovila u odnosu na dolar, te je centralna banka bila prinuđena da povisi kamatne stope na iznad 60 odsto. Argentina je, sa druge strane, bila prinuđena da pomoć potraži od MMF-a u iznosu od 57 milijardi dolara.
Čini se da Makri nema mnogo vremena. Smanjenje potrošnje za koje se odlučio odmah je pogodilo čitavo argentinsko stanovništvo. Obećane beneficije njegovih reformi – stabilna valuta, manja inflacija, nove investicije i radna mesta – mogle bi da se materijalizuju za ko zna koliko godina, a Argentinci bi bili ostavljeni na cedilu, besni, da čeznu za prošlošću.
Argentina je pre jednog veka bila među najbogatijim zemljama na svetu. Ako za to pitate farmera Rokea Tropinija, taj status ova južnoamerička zemlja stekla je zahvaljujući pionirima rada poput njegovog dede koji se iz rodne Italije doselio u Entre Rios i zemlju pretvorio u riznicu prosperiteta.
Tropini (69) je jednog popodneva, vozeći se automobilom, prošao pored mlina zidanog od pečene cigle koji je njegov deda podigao 1920. godine, tik uz mesto na kojem je nekada bila usamljena stanica na kojoj se čekao voz. Lenčario je ispred crkve koju je njegov deda sagradio u gradu koji tek što je nicao oko njegovog mlina, Vijale. Odvezao se do njegovih polja gde su se redovi soje protezali dokle pogled seže. Na polju je bio kombajn.
Bez njegove porodice i truda koji je ona uložila, smatra Tropini, Vijale ne bi ni postojao na mapi. Kada bi to samo bio kraj priče, kaže on. Istorija je sa sobom dovela populiste koji upravljaju ovom zemljom maltene otkada on zna za sebe.
Na početku je to bio Huan Domingo Peron, harizmatični vojni general koji je služio kao predsednik od 1946. do 1955, a zatim i od 1973. do 1974. godine. Autoritarna ruka i državna moć u njegovoj izvedbi služile su siromašnima. On i njegova supruga Eva Duarte – poznatija kao Evita – dominirali su političkim životom Argentine još dugo pošto su umrli i inspirisali političare širom ideološkog spektra.
Među najvatrenijim peronistima bio je Nestor Kiršner, predsednik u periodu između 2003. i 2007. godine, i njegova supruga Kristina Fernandez Kiršner, koja je na mesto predsednice stupila 2007. godine i ostala na toj funkciji sve dok Makri nije izabran. Njihova verzija peronizma – poznata kao kiršnerizam – bila je jasno levičarska. Uvećali su novčanu pomoć siromašnima i uveli poreze na izvoz sa ciljem da cene namirnica ostanu niske.
Kako argentinski poljoprivrednici kažu, kiršnerizam je bio samo fensi naziv za konfiskaciju i rasipanje njihovog kapitala na neproduktivne mase. Oni posebno ističu porez od 35 odsto na izvoz soje koji je nametnula predsednica Kiršner.
„Umeli smo da kažemo da je na svaka tri kamiona koji odlaze u luku, jedan za Kristinu Kiršner“, kaže Tropini.
Zato je on slavio dolazak novog predsednika. Makrijeva administracija obećala je da će modernizovati vladu i obnoviti ugled Argentine kod međunarodnih investitora. Kosmopolite, tehnokrate koje govore engleski, a koje su pronašle mesta u Makrijevoj vladi, isticale su svoju ulogu kao antipod destruktivnim silama koje su vladale kontinentom.
„Mi smo zemlja koja se bori sa populističkim nasleđem“, rekao je u jednom intervjuu nedavno Markos Penja, Makrijev šef kabineta. „Prihvatamo ideju da pokažemo čitavom regionu i svetu, a naročito Argentincima, da sa otvorenim društvom, otvorenijim političkim sistemom i otvorenijom ekonomijom možemo mnogo više nego sa zatvorenom populističkom kulturom.“
Među prvim stvarima koje je novi predsednik najavio bilo je smanjenje poreza na izvoz.
„Konačno smo mogli da dišemo“, kaže Tropini.
Ali Tropini je kritički nastrojen prema Makriju pošto novi predsednik nije uspeo da prevaziđe ekonomsku krizu. Slabija valuta čini argentinsku soju konkurentnijom na tržištu, istina, ali takođe povećava cenu goriva koje je Tropiniju neophodno kako bi pokrenuo svoju mašineriju. Zbog visokih kamatnih stopa za njega je neizvodljivo da kupi još jedan kombajn sa kojim bi mogao da proširi farmu.
Makri je u septembru, suočen sa sve manjim prihodima vlade, vratio na snagu porez na izvoz. „Taj novac služi za finansiranje socijalnih programa za ljude koji nisu zaposleni“, gunđa Tropini. „Tako se podržava lenjost.“
Zašto je ekonomija i dalje na samrti u ovoj južnoameričkoj zemlji tema je koja bi mogla da odredi pravac u kojem će se Argentina kretati, odnosno da prelomi hoće li se vratiti populizmu. Ekonomisti smatraju da su problemi Argentine na ekonomskom planu toliko ozbiljni da bi bilo koja administracija imala velikih poteškoća da se sa njima nosi.
U prvim godinama Makrijeve administracije, vlada je svakako umanjila porez na izvoz i uspostavila kakvu-takvu kontrolu nad vrednošću nacionalne valute. Došle su investicije, ekonomija je u 2017. porasla za blizu tri odsto, a rast se u poslednjih pet meseci protekle godine dodatno ubrzao. Međutim, u strahu od deficita, investitori su napustili Argentinu. Pezos je doživeo kolaps, a inflacija je eksplodirala. Ekonomija je sada u potpunom haosu.
Vlada insistira na tome da će dobri dani tek doći. Smanjenje potrošnje doprinelo je smanjenju budžetskog deficita na oko tri odsto, a Argentina je ponovo integrisana u globalnu ekonomiju.
„Osnove ekonomije i društva sada su zdravije“, kaže Migel Braun, sekretar u Ministarstvu finansija. „Argentina je na boljem mestu, a pred nama su decenije rasta.“
Nadomak grada Parana, u pokrajini Entre Rios, 24-godišnja majka troje dece Ajelen Benitez bauljala je po gradskoj deponiji gde skoro 6.000 porodica svakog dana odlazi u potragu za osnovnim potrepštinama. Nedavno je ostala bez posla spremačice i plate od 3.000 pezosa mesečno, a sada prevrće đubre u nadi da će pronaći nekakvu odeću koju će moći da proda na pijaci, dok se njena dvogodišnja ćerka igra u blatu. Devojčica na leđima nosi rančić na kojem su oslikane junakinje iz dečjeg filma „Frozen“.
Ajelen iz gomile smeća izvlači par kožnih cipela.
„To je jedini način da prehranim svoju decu“, kaže ona.
© 2019 The New York Times
Tagovi
