Štrajk poštara ne jenjava. Uprkos najavama da je dogovor postignut i dalje traju blokade na određenim mestima, a oni koji se nalaze na prvoj liniji tih blokada, tvrde da im ne pada na pamet da odustanu. I dok se građani pitaju kako će platiti svoje račune za oktobar koji nisu stigli u njihove poštanske sandučiće, poštari se pitaju kako će platiti bilo koji račun, uz primanja za koja kažu da su mizerna i uz nepoštovanje koje svakoga dana doživljaju od onih koji vode njihov sistem. Čak i ovih dana kada su u štrajku.
Samostalni sindikat poštanskih radnika za Nedeljnik je prethodnih dana redovno odgovarao na sva pitanja u vezi sa zahtevima poštara i o svemu onome što je u kakofoniji vesti o navodno sklopljenim dogovorima bilo nejasno. Ipak, predsednika tog sindikata, Jadranka Stankov, koja je u više navrata govorila za Nedeljnik, želela je da ispoštuje želju poštara koji su u blokadi.
„Oni ne žele da se vezuju ni za jedan sindikat jer u ovome nastupaju samostalno, kao radnici. Zato je najpoštenije da se o tome razgovara direktno sa njima“, rekla je Stankov za Nedeljnik.
Zbog toga je za priču „iznutra“, bilo potrebno kontaktirati ljude koji su od početka na „prvoj liniji“. Nedeljnik je uspeo da dođe do sagovornika, koji su odlučili da ostanu anonimni.
Kako je naglasila i Jadranka Stankov, ali i kako su prethodnih dana govorili sami poštari, njihovo nepoverenje u većinu sindikata je veliko. Osim Samostalnog sindikata poštanskih radnika, u ostale, tvrde, nemaju razlog da veruju.
“Priča da sve ovo vode sindikati iz ko zna kojih razloga – ne pije vodu. Zato što sindikat mora da ima legalni vid i način borbe, a to znači da mora da se ispoštuje minimalni proces rada. Sindikati moraju da prate to što im država nalaže, zakonski da se pridržavaju, i to onda nema uopšte toliki uticaj. Ovo što mi radimo je van zakona”, kaže jedan od štrajkača za Nedeljnik. “I to sa sindikatima uvek deluje razjedinjeno, više je sindikata. Nije to jedan sindikat ujedinjen, nego i tu ima previranja i onda su radnici u jednom trenutku odlučili – sami stajemo, ne zanima nas ništa. Ne zanima nas ni sindikat, ni da nas neko gura da se sa nekim ujedinjujemo, da nam se priključuju neke političke partije. Sami smo ovo organizovali, svako na svom radnom mestu i ne želimo da nas bilo ko predstavlja. Imamo zahteve i želimo da se ti zahtevi ispune”.
On je u razgovoru za Nedeljnik objasnio da nezadovoljsvo među poštanskim radnicima traje godinama i da je sve dublje. Naglasio je da su se raniji istupi završavali brzo, po principu – pojeo vuk magarca. Ovoga puta je sve počelo spontano u Novom Sadu i samo je raslo, poput talasa.
“Ima i u mojoj pošti ljudi koji nisu ušli u štrajk, ali ih je jako malo. Imaju na to pravo. Kao što i mi imamo pravo da ovako iskažemo nezadovoljstvo”, dodao je.
Kao i drugi poštanski radnici sa kojima je Nedeljnik razgovarao, naš neimenovani sagovornik tvrdi da se otkaza ne boji. Pa se tako ne boji ni sankcija o kojima se tokom dana govorilo.
“Kao poštar, ne mogu da tvrdim koje posledice mogu tačno da budu, ali kako čujem od kolega, zakonski mora da se opomene osoba koja odbija da izvrši zadatke. To bi bila neka opomena pred suspenziju. Onda postoje tu sad neki zakonski propisi, mislim da ima osam dana osoba da se izjasni da li hoće ili neće da radi, pa se nakon toga pišu te suspenzije. To privremeno udaljavanje sa posla. To je krajnja opomena pred otkaz. Zasad su to više vidovi zastrašivanja pojedinaca, uglavnom ljudi odbiju potpuno i da pogledaju to, samo se vrati nazad onima koji su poslali. U nekoliko pošta su danas podeljene te suspenzije…”
Objašnjava i zašto se eventualnih drakonskih kazni ne boji.
“Naša plata je toliko mizerna, da ja mogu bilo gde da se zaposlim za veću platu. Problem je to što ja ovaj posao volim. Ja sam komunikativan čovek, ja volim da prošetam. Nije lako, verujte mi, biti poštar na kiši, snegu, +40, -40, ja nosim torbu, meni se smrznu prsti, ali imam taj neki odnos sa ljudima koji mi prosto ispunjava dan. Do skora, dok mi se nisu rodile dve ćerke, nikada nisam osetio onaj osećaj kad ustanete ujutru – jao kako mi se ne ide na posao. Idem sa nekom ljubavi na taj posao i to me drži, ne plata”, istakao je Nedeljnikov sagovornik.
Ali od ljubavi se ne živi.
Zato su u ovoj blokadi poštari i toliko čvrsti.
“Stvar je egzistencije. Moram da obezbedim novac za ekskurziju za svoju ćerku jer sam jedan od retkih roditelja u grupi koji se oko toga nije izjasnio. A ja nisam podstanar. Zamislite one koji imaju da plaćaju kiriju ili rate kredita. U očima im se vidi da više ne može ovako, ali i da ne znaju šta ih čeka. Ali ne odustaju. Mi smo imali i 2019. obustavu rada, tada je nešto izboreno, iako su u više navrata pokušavali, da se tako izrazim, da nas ubede da ne mogu da nam ispune zahteve. Tada smo dobili 17 odsto povećanje. Ovoga puta nema odustajanja”, zaključio je naš sagovornik.
Tagovi
