Na hiljade ljudi iz Sudana prešlo je poslednjih dana granicu sa Egiptom. Izbeglice tamo traže zaštitu, ali ih u Asuanu i okolini čekaju nove neizvesnosti i problemi, piše DW.
Klupa u hladu i sok za decu – Iman Abdulah i njena porodica skupljaju snagu na autobuskoj stanici u blizini Asuana.
Iza njih je naporno putovanje: šest dana autobusom od sudanske prestonice Kartuma, do granice sa Egiptom – na temperaturi od oko 40 stepeni u hladu. Njena i porodica njenog brata žele da sa juga Egipta nastave dalje na sever.
„Od Kaira ćemo verovatno da krenemo različitim putevima“, kaže ona, „ali zbog dece pokušavamo da ostanemo zajedno što je duže moguće.“
Desetine hiljada izbeglica iz Sudana
Iman Abdulah i njena porodica su u bekstvu – kao i desetine hiljada drugih ljudi. Na to su ih naterale borbe dvojice najmoćnijih ljudi u Sudanu. Tamo gotovo da uopšte nema struje, hrane, ni vode, nema medicinske nege, a sigurno je i da nije bezbedno.
„Za mene je ovo rat bez ikakvog razloga“, kaže Iman. „Isteruju narod, teraju decu. Nekada smo dobro živeli, ali smo onda samo u jednom trenutku raseljeni. Nemamo više ni posla, ni novca.“
Iman i njena porodica su među onim Sudancima koji su sebi mogli da priušte skupe autobuske karte za Egipat. Od početka sukoba cena im je udesetostručena, karte koštaju i do hiljadu evra po osobi.
Iman je zubarka. Njeno troje dece išlo je u međunarodne škole u Kartumu i govore engleski i arapski. Sada njen sedmogodišnji sin Mustafa sedi pored nje, potišten i uplašen.
Neizvesnost proteklih dana posebno je teško pala deci, kaže Iman. Jedanaestogodišnja Tala objašnjava zašto: „Mnogo mi je teško što ostavljam svoju zemlju i čitavu porodicu. Teško mi je što ostavljam sve to.“
Ni za jelo, ni za piće
Nekoliko metara dalje, vozač nabacuje prtljag onih nekoliko putnika na krov minibusa. Većina sa sobom nosi samo jedan kofer, a onaj koji ima Šehab al Din je poluprazan. „Poneli smo sa sobom ostatke iz frižidera, izdržali su jedan dan“, kaže on. „Sledećeg dana nismo imali ništa – ni za jelo, ni za piće. Prvog dana smo jeli pasulj, drugog falafel.“
Nakon što su stigli na egipatsku stranu, dobili su čistu vodu, sok i čips. „Deca su bila neverovatno srećna“, kaže, „kao da im se ostvario san“.
Šehab al Din drži svoju dvogodišnju ćerku u naručju. Taj visok čovek nosi elegantnu košulju i istu takvu kožnu torbu. U Kartumu je radio u medicinskoj laboratoriji, sve dok u sudanskoj prestonici nije postalo previše opasno.
Rat je stigao u Kartum
Situacija je loša, kaže, „izuzetno loša“. Katastrofalna je i nema nikakve pomoći – ni od humanitarnih organizacija, nema volontera, nema ni medicinske pomoći. Sve je u kolapsu.
Taj 39-godišnjak ni pod kojim okolnostima ne želi da se vrati u Sudan. I ranije je, kaže, bilo nereda i sukoba između različitih grupa, ali sada je rat stigao u Kartum:
„Granatiranje jednostavno ne prestaje – rakete, topovi, avioni. Leševi leže svuda po ulicama. Raketa pogađaju kuće potpuno nasumično“, priča Šehab al Din.
Šta će dalje biti…
Šehab, njegova žena i njihovo dvoje dece žele dalje za Kairo. Ali, karte za voz su rasprodate. Šehab prebrojava egipatske novčanice koje drži u ruci. Da li je to dovoljno za noćenje u Asuanu? Podiže pogled i razmišlja.
Na klupi preko puta sede Iman i njena deca. Čekaju.
„Nemamo nikakav plan“, kaže Iman. „Najvažnije nam je bilo da pobegnemo od rata. Sada moramo da vidimo šta će dalje da bude.“
Tagovi
