Drama Slavice Burmazović koja je posle četiri godine borbe uspela da vrati troje dece u Srbiju pošto ih je oteo otac završena je, a sve epizode i zapleti kroz koje je prošla njena porodica mogli bi da posluže kao scenario za film ili seriju.
Ali taj film nije samo Slavičin, jer u Srbiji ima još roditelja kojima je bivši partner oteo decu i odveo iz zemlje i čije drame još traju. To je praktično moguće i pored svih kontrola, granica, zakona i međunarodnih konvencija koje bi trebalo da zaštite decu. Jer u takvim pričama koje po svojoj dramatičnosti prevazilaze filmove i serije, zbog ratova koji vode roditelji – trebalo bi to i oni da znaju – na kraju najviše ispaštaju deca. To što se desilo Esmi, Ajši i Tariku može praktično da se desi svakom detetu čiji roditelji su „u ratu“ jer se na slučaju Slavice Burmazović vide pukotine u sistemu.
„Kada je jedan od roditelja strani državljanin, a pogotovu kada dete ima dvojno državljanstvo, kod drugog roditelja je često prisutan veliki strah da će dete bez njegove saglasnosti biti odvedeno iz Srbije, u kojoj ima prebivalište. Neretko se dešava da se upućuju pretnje kojima se drugi roditelj nekada i ucenjuje pre pokretanja sudskog postupka“, kaže Tijana Kostić, advokatica koja se godinama bavi slučajevima porodičnog nasilja.
To se upravo i desilo Slavici. Bivši suprug, turski državljanin Ejup Sabri Jundžu, oteo je troje dece u avgustu 2015. godine tako što ih je bez Slavičine saglasnosti odveo na Aerodrom „Nikola Tesla“, prošao pograničnu policiju i odleteo za Tursku. I tada počinje njena borba.
Za početak, poznato je koliko su na granicama ponekad stroge kontrole, pa je pitanje kako je onda moguće izvesti dete ako je i u slučaju kada su roditelji u braku, neophodna saglasnost. Očigledno – moguće je. Kao što je moguće da se zakoni ne primenjuju.
CEO TEKST ČITAJTE U NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD 7. NOVEMBRA ILI NA NOVINARNICI.
Tagovi
