Posle dvadeset godina
Đinđića više nisam video. Kada sam se septembra 2002. vratio sa postdiplomskih studija u Britaniji dočekao me je zahtev stranke da ih obavestim o tome da li je i koliko plaćeno mesto u odavno ukinutom Upravnom odboru Univerziteta u Beogradu u kome sam 2001. neko vreme bio član kao predstavnik univerziteta (a ne vlade).
Ljut, otpisao sam jednim ironičnim pismom. Đinđiću sam poslao pismo koje čuvam. U njemu stoji i sledeća rečenica: “Mislite li da su državna vlast, ambasada SAD i ‘surčinske batice’ izvor Vaše veličine i moći? Varate se, Vaša moć je ona grupica građana među kojima sam bio i ja, koja je pre samo tri godine stala uz Vas za vreme protesta kod Vukovog spomenika.”
“Čeda Antić je lud”, rekao je Jovanoviću, koji je to prepričao zajedničkom prijatelju, poslaniku DSS-a.
Đinđić se ponašao kao otmeni nemački ili francuski bogataš.
U ono vreme mene je jako pogađala svaka naznaka da su vođe opozicije korumpirane ili utonule u luksuz. Nisam tada razumeo da u nedostatku starih bogatstava i dobrih poreskih ustanova, mi moramo ponovo proći onaj trnovit i ružan put njihovog nastanka.
Srbija nije imala ozakonjenih i generacijama legalnih bogataša. Srpske stranke Milošević je osudio na siromaštvo i nelegalno finansiranje. U pravu sam bio što se tiče motiva i ličnog primera. Podnositi nešto nije isto što i radovati mu se. Jovanović je procenjivao da SPO samo iz opštine Stari Grad crpi oko 50.000 maraka mesečno.
„Uzimaju i demokrate…“, apodiktično je dodavao, „… samo ne daju ništa stranci.“
Đinđić se ponašao kao otmeni nemački ili francuski bogataš. Hrabrilo me je što sam prilikom poseta njegovom domu zaticao sasvim uzornu, građansku porodicu.
Oni su toliko bili toga svesni da su i preterivali, Ružica Đinđić hvalila je šestogodišnjaka Luku zato što je jednom prilikom rekao: „Ja neću biti kao Marko Milošević.“
Moje demokratske predrasude tada su se uzburkale jer, mislio sam, da niko ne sme da zameni Miloševića, pošto Srbiju treba reformisati da takva moć, dokle god bude demokratije, više ne bude sabrana u rukama jednog pojedinca.
Nije mi međutim bilo jasno od čega živi Đinđić. Supruga mu nije radila. On je formalno bio zaposlen na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju gde je primao malu platu, a hvalio se kako jednom godišnje iz glave napiše dva rada i doda kritički aparat iz knjiga koje ima u biblioteci.
Kada je dobio nekakvu nagradu u Nemačkoj (u iznosu od, recimo, 8.000 maraka), podičio se pred jednim novinarom kako živi od novčanih delova tih nagrada. Nervirala me je ta maskarada pa sam jednom prilikom rekao kako je neobično da nekome tokom jedne godine u vreme opšteg propadanja, u povećem stanu na Studentskom trgu, ne rastu samo deca već i televizori (poslednji je imao i svoje točkove!).
Ubijen je od ljudi kojima je prema presudi Specijalnog suda pripadao JSO-vac koji je sredinom 2002. sa neke sahrane, po nalogu Čedomira Jovanovića, odvezao kući moju majku.
Jovanović se hvalio kako je u jednom sukobu Zorana Živkovića predložio za zamenika predsednika DS-a. Tada je stranka bila vanparlamentarna i Nišlija je to ispravno shvatio kao izrugivanje. Stvari su se preokrenule kada ga je ta dužnost 2003. dovela na čelo stranke i srpske vlade.
Jovanović je prvo skrajnut od Živkovića, a onda i poražen od Tadića, kasnije je izbačen iz DS-a. Od tog vremena stvorio je u javnosti sliku o sebi kao o prebogatom, iskvarenom hedonisti koji više pripada svetu rijalitija nego politike.
Tadić se izvinio svima, uključujući i Makedonce sa kojima Srbija nije ratovala. Njegova stranka i DS danas (marta 2020) zajedno imaju manje članova nego DS 1999. godine
U demokratskim i pravnim državama bi ga jednostavan zbir svega što je u javnosti tvrdio da poseduje ili je potrošio – te poređenje ovoga sa zbirom njegove plate i bilansima preduzeća u njegovom posedu – odveo prvo pred sud, a potom na robiju. Ne i u Srbiji. Stvorio je autošovinistički LDP, danas je savetnik bošnjačkom nacionalisti Željku Komšiću, pristalica Mila Đukanovića i prijatelj Aljbina Kurtija. Rekao je da je masakr u Velikoj Ivanči logična posledica srpske kulture i nacionalizma, da je Republika Srpska nastala na genocidu, a Srebrenica Holokaust u boji.
Izjavio je to isti onaj, koji je jula 1997. bio tužan i revoltiran, nakon ubistva Sime Drljače, ratnog načelnika Stanice bezbednosti u Prijedoru. Posle izbornog debakla 2014. postao je marioneta Vučićevog režima, 2018. njegovim listama potpise su sakupljali aktivisti SNS-a. Krajem 2019. potpisao je apel kojim je Srbija posle donošenja diskriminatorskog zakona kojim je konfiskovan najveći deo imovine Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori, osuđena kao remetilac mira na Balkanu.
U Demokratskoj stranci je prevladao Boris Tadić, koji će 2004. i 2008. biti izabran za predsednika Srbije. Pod njegovim će predsedništvom stranka držati sve poluge vlasti. Ovaj čovek, koji 2000. nije mogao da smeni Draga Kopčalića sa mesta predsednika gradskog odbora – pa je stranka demokratski promenila brave i uvela u dužnost malo poznatog Nenada Bogdanovića – sada je počeo da reformiše sudstvo, menja zakone o političkim organizacijama, zaposeda medije i ruši ustanove tako sistematski, da politikolog Nebojša Vladisavljević početak opadanja demokratije u Srbiji smešta u 2010. godinu i vrhunac Tadićeve vlasti.
Kada ja izgubio predsedničke izbore Tadić je lavirao, prvo je prodao stranačke pristalice Draganu Đilasu za mesto počasnog predsednika stranke, onda se pred izbore 2014. odvojio i uz pomoć Vučićevog režima sa Novom demokratskom strankom ušao u skupštinu, po prvi put u istoriji svodeći DS na rezultat nešto manji od 7 odsto.
Danas vodi Socijaldemokratsku stranku. Izvinio se svima, uključujući i Makedonce sa kojima Srbija nije ratovala. Izjavio je da nikada ne bi priznao nezavisnost Republike Srpske. Prvi je srpski političar koji se rukovao sa Hašimom Tačijem. Njegova stranka i DS danas (marta 2020.) zajedno imaju manje članova nego DS 1999. godine.
Vojvođanske demokrate, koje su bile toliko odvojene od stranke da tokom čitave godine poslom nikada nisam otišao severnije od Pančeva, slabo su stajale u to vreme. Drugog čoveka gradske vlasti u Novom Sadu, Filipova, prema istraživanjima prepoznavala je svega trećina njegovih građana. Pritom je taj čovek, čijeg se glasa ne sećam, bio i jedan od dvojice preostalih saveznih poslanika DS-a.
Gordanu Čomić su u stranačkom vođstvu izuzetno cenili. Kada su novine objavile njenu izjavu da je poseta bosonogog Ričarda Holbruka štabu terorista na Kosovu „OK“, pozvao sam je da je podsetim na odluku stranačkog predsedništva u vezi sa ovim pitanjem. I meni je rekla jedno jasno „OK“.
Uzalud su na predsedništvu objašnjavali vođama DS iz pokrajine da ne treba da se u autonomaštvu nadmeću sa Čankom i LSV. Posle pobede na izborima 2000. stranka je postala okosnica pokreta za što širu autonomiju. Nastala na pobedi DS-a na državnom nivou, sila pokrajinskog odbora je posle poraza iz 2012. ubrzo praktično nestala. Filipov je još ranije bio otišao u ambasadore, a Čomićka 2020. pokušava da bojkotuje odluke vođstva stranke.
Vojvođanske demokrate, su bile toliko odvojene od stranke da tokom čitave godine poslom nikada nisam otišao severnije od Pančeva
Igor Žeželj vodi uspešan posao. Posle 5. oktobra 2000. posetio me je i doneo cveće mojoj majci. Na naše čuđenje ispričao nam je kako su prilikom našeg ulaska u DS dogovorili sa Đinđićem nadziđivanje jedne zgrade u Beogradu. Od tog posla pristizalo mu je 800 marka mesečno. Ništa mu nismo rekli, pomislio sam da je situacija slična onom partizanskom vicu iz 1945. prema kome se svako borio za ono što nema. Mi smo se borili za slobodu i demokratiju. Takve kakve su. Zajedno sa Goranom Vesićem i Živoradom Anđelkovićem Paukom vodio je KK Crvena Zvezda iz koje su izašli kada se našla u ogromnim dugovima. Danas je, između ostalog, vlasnik režimskog dnevnika Kurir.
Goran Vesić postao je zamenik gradonačelnika Beograda i gorljivi pristalica Aleksandra Vučića i SNS. Slobodan Vuksanović je neko vreme bio u stranci generala Momčila Perišića, kasnije je stvorio sopstvenu Narodnu demokratsku stranku. Parola mu je bila “i Srbin i Evropljanin”. Kasnije će prići DSS-u gde će obavljati dužnost ministra prosvete. U njegovo vreme jedna državna sekretarka uhapšena je nakon što je snimljena kako prima mito. U istoriji će ostati upamćen tako što je njegovo ministarstvo prvo na svetu (pre Bosne i Hercvegovine) priznalo Bosanski jezik (ne bošnjački). Kasnije će se povući iz politike. Novine su pre par godina objavile da je postao beskućnik, on je to demantovao, ali su se pojavili komentari o njegovom katonskom poštenju. Danas je direktor Pedagoškog muzeja u Beogradu, povremeno hvali Vučića na televiziji Pink.
Srđa Popović je bio narodni poslanik i savetnik u vladi Srbije. Nekako je otišao iz DS-a, a srećom nije se ubio kako je najavljivao da će učiniti kada se to dogodi. Kao član “Otpora” nije napravio karijeru u Srbiji, ali jeste u svetu. Stoji na čelu nekakve organizacije za pružanje nenasilnog otpora i pomaže Amerikancima da obore autoritarne režime širom sveta. „Kanvas“ je navodno učestvovao u mnogim takvim kampanjama, političari koje su pomogli uglavnom su i sami postali autoritarni, ali Popović je zato sveprisutan. Bio je na čelu jednog univerziteta u Britaniji, nastojao da preuzme jednu katedru na Fakultetu političkih nauka u Beogradu (sve kao biolog). Pročitao sam da je bio i kandidat za Nobelovu nagradu za mir. Budući da ne napada Vučićev režim, a podržavaju ga Đilasovi mediji, možemo pomisliti da je njegova istinska karijera tek u najavi.
Otpor je pod diskretnim predvodništvom Slobodana Homena Coleta i njegovog rođaka Nenada Konstantinovića Nece bio prilično pasivan 5. oktobra. Homenova majka je kao kandidatkinja DOS-a izabana za gradsku odbornicu. Jedno vreme otporaši su vodili i kampanju protiv demokratskih vlasti „Zoki i Neša (Bogdanović) ukradoše mnogo keša“. Na izborima 2003. propali su na izborima, a već 2004. su ušli u DS Borisa Tadića. Tada nisu imali zamerki na žutu stranku.
Jagodinske demokrate su i posle 2000. „terale“ opoziciju. Kada sam krajem 2002. objavio predlog jednog nacionalnog programa, dao sam intervju nedeljniku Reporter. Niko me nije zvao iz stranke, osim jagodinskog odbora. Imali su nekoliko konkretnih predloga kako da delujemo protiv vođstva stranke. Feman me je krajem 2006. pozvao ispred grupe poslovnih ljudi da se 2008. kandidujem za predsednika Srbije. Iako mi se sin rodio tih dana, zbog čega sam bio u neverovatnoj gužvi, posvetio sam im određeno vreme. Shvatio sam šta žele, ali sam njihovo zanimanje tretirao kao počast. Dva puta smo se sastali iako sam ja znao da nemamo iste ciljeve, a oni da nisam kandidat za njih. Uostalom, do 2008. Feman je već bio uz Nikolića i Vučića. Godine 2012. postao je poslanik SNS-a, ali se sa strankom razišao već 2013. oko Briselskog sporazuma. Tako se bivši arkanovac Palma našao sa onima za koje „Evropa nema alternativu“, a „demokrata, reformista i germanofil“ Feman vrlo radikalno, na sopstvenu štetu, iskazao odanost rodnom Istoku u Metohiji.
Jedno vreme otporaši su vodili i kampanju protiv demokratskih vlasti „Zoki i Neša (Bogdanović) ukradoše mnogo keša“. Na izborima 2003. propali su na izborima, a već 2004. su ušli u DS Borisa Tadića. Tada nisu imali zamerki na žutu stranku
Gari je tokom 2000-ih uspešno radio u DS-u i LDP-u. Naposletku, ostao je bez posla. Onda se pre nekoliko godina zaposlio u SPS-u. Stari SPS-ovci podsećali su Dačića da je reč o osobi koja je skinula zvezde sa tornja pored sedišta Gradonačelnika i 2002. tokom noći i bez pompe, sa predsedništva Srbije. Dačić se na to osmehnuo, a odgovorio im je tek kada je Garijeva ekipa na sledećim izborima u Žagubici utrostručila rezultat crvenih.
Zaharije Trnavčević umro je 2016. u 91. godini života. Godinama sam ga sretao na raznim političkim skupovima. Uvek bi stao da popričamo. Grdio je Čedomira Jovanovića, nazivajući ga potpunim ignorantom. Posle dolaska na vlast neumorni imenjak je na jednoj sednici glavnog odbora pristao da ide sa Trnavčevićem u neko selo. Pošli su u 6 ujutro. Iznenađeni čika Zare počeo je taman da menja mišljenje o stranačkom potpredsedniku-padobrancu, ali kada se div razmahao pred okupljenim starcima ispred zadružnog doma, započeo je obraćanje tvrdnjom: „Ja sam ovde bio još 1946. godine!“. „Kada si dolazio po žito“, glasno je dodao Jovanović i izazvao različite, svakako urnebesne reakcije okupljenih.
Čika Zare je zašao u devetu deceniju kada me je sreo u Knez Mihailovoj ulici, kako delim letke protiv radikala koji su u to vreme klevetali i vređali Ivanu Dulić. Trnavčević je odmah preuzeo stvar i zakazao svakodnevna okupljanja. Izdržao je nekoliko dana, a onda mi je u poverenju rekao da ipak otkažemo stvar pošto nije u mogućnosti baš svaki dan da dođe. Jednom smo se sreli na Televiziji B 92. Sedeli smo tog prolećnog dana ispred zgrade na Novom Beogradu. Te 2006. umro mu je i drugi sin, David. „Uvek je uz mene“, rekao mi je pokazujući sat na ruci koji je pripadao pokojnom sinu.
Nekoliko godina posle rata sreo sam jednog poznanika koji je poznavao Mikiće. O svom oslobođenju imali su sledeću teoriju: Đinđić ih je oslobodio preko svojih ljudi iz CIA. Čak i oni su dakle verovali da smo izdajnici.
Paradoksalno je da je posle svega Koštunica ispao pragmatičan, Milošević – nacionalni stradalnik, a Đinđić – martir demokratije.
Slučaj smrti Branka Vasiljevića ne samo da nije rasvetljen, već posle 2000. nije ni otvoren. Spominjao ga je neko vreme samo Vuk Drašković.
U Malom Iđošu, na severu Bačke, crnogorski lav je u opštinskom grbu. U Crnoj Gori Srbi čine trećinu stanovništva ali je srpska trobojka, koja je bila državna zastava u vremenima monarhije i komunizma, svuda ukinuta. Danas policija izbacije sa utakmice one građane koji u publiku dođu sa zastavom Srbije.
Postoji teza da je Đinđićeva vlada bila „kabinet kompromisa“. Ako je tako, nije to bila samo posledica odnosa političkih snaga nego i Đinđićevog stava. Okretan, brz, energičan i kompromisan, on nije bio ni revolucionarni reformator, ni nacionalni vizionar, svojim životom i jednim umerenim i razumnim pogledom na stvari nije hitao ni da bude demokratski mučenik. On bi se nesumnjivo bolje snašao kao reformator Danske – Srbiji sa početka 21. veka trabao je moderni Ilija Garašanin. Reforme su sprovođene stihijski, bez jasnog plana, pod pritiskom i naopako – sistemski zakoni su donošeni pre promene ustava. U sukobu sa DSS-om, DS je potražio podršku struktura starog režima (od delova SPS-a, policije do RTV Pinka) u meri u kojoj je to učinio njihov bezmalo istoimeni rival. DSS-u su oduzeli poslaničke mandate iako je Koštunica bio nosilac izborne liste. DS je naposletku popustio, ali tek nakon što je vodio kampanju protiv Vrhovnog suda koji je ovu odluku poništio. Aleksandar Simić, sudija Vrhovnog suda, tada je citirao jednog američkog pravnika rekavši da „Vrhovni sud nema silu ali daje pravo za svaku silu“.
DS nije bila autoritarna, ali ni revolucionarna stranka. Sliku toga predstavlja jedna anegdota. Proleća 1998. funkcioner DS iz Kostolca privukao je siledžijsku pažnju Marka Miloševića. Diktatorov sin i njegovi telohranitelji gonili su ga do zgrade policije gde je ovaj potražio sklonište. Na čast je lokalnim policajcima što ga tada nisu predali njegovim progoniteljima. DS je ovaj čin osudio, a u znak solidarnost organizovano je otvaranje prostorija stranke u ovom gradiću. Dok je nas dvadesetak stajalo ispred minijaturnog lokala, čitavom kvartu je isključena struja, a oko zgrade su kružili crni džipovi iz kojih su nam dobacivali pretnje. U tom mraku probudio se ostatak studentskog revolucionara u meni pa sam se popeo na stepenik i održao kraći govor. Rekao sam i da „naši neprijatelji ne treba da misle da su nas ovom tminom uplašili. Mrak je najcrnji i nagušći pred zoru. Zoru slobode, pravde i demokratije.“
Ispraćen aplauzom, podstakao sam još jednog govornika – Đinđića, koji me je ispravio i rekao kako nije reč o našim „neprijateljima“, već „protivnicima“. Kada smo ostali nasamo u automobilu pitao sam ga kakvi su to protivnici koji hoće da ubiju?
U kampanji 2000-te, Đinđić u govoru koji je održao u Mladenovcu nije obećao građanima da više neće prolivati krv, ali da će morati u potocima da liju znoj i suze. Naprotiv, u ime svojih birača uzviknuo je jedno optimističko-hedonističko: „Hoćemo da idemo u bioskop!“
Možda nije moglo biti mnogo drugačije. Moglo je sasvim malo bolje. Vredno i najvećeg političkog truda bilo bi pravo na nadu u budućnost. Paradoksalno je da je posle svega Koštunica ispao pragmatičan, Milošević – nacionalni stradalnik, a Đinđić – martir demokratije.
U sukobu sa DSS-om, DS je potražio podršku struktura starog režima (od delova SPS-a, policije do RTV Pinka) u meri u kojoj je to učinio njihov bezmalo istoimeni rival
U oktobru 2020. navršiću tačno onoliko godina koliko je Đinđić imao 1998. godine. Više mi je žao zbog svega što je propustio da učini. U većoj meri sam ponosan zbog svega što je postigao. Razumem ga, više nego kad sam bio mlađi i nego što ću ga, verovatno, razumeti kako vreme bude dalje prolazilo.
Danas, ja sam na starim pozicijama. Živim od svog rada. Tvrdim da je Srbija iznad svih opštih interesa. Borim se za prava naroda koji živi u srpskim zemaljama. Verujem u demokratiju. Da… I dalje sam psihopata.
(Kraj)
Prethodni nastavci feljtona:
Tagovi
