Sudbina sveta u trouglu Baltika, Jadrana i Crnog mora

Habzburška monarhija je vekovima bila neka vrsta jastuka između zapadnog dela Starog kontinenta, odnosno evropskih sila i ambicija ruske i turske carevine da prodru u srce Evrope. Od propasti Crno-žute carevine samo je Staljin, na neko vreme, uspeo da stavi u potpunosti pod kontrolu prostor od Baltičkog do Jadranskog i Crnog mora, sve dok se Josip Broz nije otrgao kontroli 1948. godine.

Vinston Čerčil, veliki poštovalac Austrougarske, imao je ideju, čak je dao da se uradi i projekat, o stvaranju velike konfederacije: od Poljske do Grčke. Cilj je bio da se stvori blok prema sovjetskoj komunističkoj imperiji. Sa krahom SSSR-a, ekspanzijom NATO-a i EU, verovalo se da je pitanje istoka našeg kontinenta rešeno. Međutim, ostavljanje Zapadnog Balkana u čekaonici EU, tretiranje Hrvatske, Rumunije i Bugarske kao drugorazrednih članica EU (sve tri zemlje su daleko i od Šengenskog sporazuma i od evrozone), neprincipijelna koalicija država Višegradske grupe, kao i izrazito proamerička nastrojenost pribaltičkih republika (Talin, Riga i Vilnjus često deluju kao da su pedeset i neka država SAD a ne članovi EU), omogućili su da turbulentni prostor između tri mora ponovo postane poprište na kome se odlučuje sudbina planete.

Istočni i jugoistočni evropski pazl je sastavljen od serije zamrznutih konflikata, snova o reviziji granica i istorije, pritajenih sukoba, otvorenih rivalstava i suprotstavljenih nacionalnih interesa i apetita koji, po pravilu, prevazilaze kategorije kojima pripadaju istočne i jugoistočne evropske države. Sve to ih čini lakim i primamljivim plenom za planetarne igrače, ali i posledično potencijalno veoma nestabilnim i zapaljivim geopolitičkim teatrom.

U igri za dominaciju nad pomenutim prostorom – koji kolokvijalno nazivamo istočnom Evropom, mada bi se Česi, Slovaci, Mađari i Hrvati smrtno uvredili zbog takve kolokacije pošto sebe doživljavaju delom srednje Evrope – učestvuju četiri centra moći: Vašington, Berlin, Kina i Rusija. Svaka od pomenutih sila ima barem jedno moćno oružje u borbi za prevlast. Amerikanci ciljaju na kartu vojne bezbednosti i sigurnosti, kao najpouzdaniji saveznik u suprotstavljanju istorijskim (ne)prijateljima i hegemonima (Rusiji i Nemačkoj). Nemačka je ključni i najveći ekonomsko-trgovinski partner svih država u regionu. Rusija je apsolutni monopolista u snabdevanju energentima gotovo svih država u pojasu od Baltika do Egejskog mora. Kina je jedina zemlja koja, u ovom momentu, nudi investicije i kredite za velike infrastrukturne radove i strateške sektore.

Drugim rečima, Vašington koristi adut NATO, Berlinov as u rukavu je EU, Rusija uz gas izvozi jednako prijemčiv proizvod za lokalne moćnike „neliberalnu demokratiju“, a Kina se oslanja na svoju sve ozbiljniju i ambiciozniju inicijativu „17+1″ koja okuplja države regiona.

Jedan od retkih dosijea u kojima je očigledna politika kontinuiteta između aktuelne američke administracije Donalda Trampa i prethodne Baraka Obame jeste sprovođenje politike prema istočnoj Evropi. Obama je dao mandat svojim saradnicima da razrade planove o oživljavanju ideje oca moderne poljske države Jozefa Pilsudskog, odnosno o stvaranju neke vrste vertikalnog zida prema Rusiji koji bi podupirale sve istočnoevropske države. Ta ideja je pojačana i starom krilaticom prvog generalnog sekretara NATO-a, britanskog generala Lajonela Ismeja: „to keep the Americans in, Russians out and Germans down“. Naravno, ona je bila izraz američkog viđenja Evrope…

CEO TEKST U AKTUELNOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 13. JUNA, ILI U DIGITALNOM IZDANJU DOSTUPNOM NA NOVINARNICA.NET