Kapitalizam vlada svetom. Sa svega nekoliko majušnih izuzetaka, čitava planeta sada organizuje ekonomsku proizvodnju istovetno: rad je dobrovoljan, kapital je mahom u privatnim rukama, proizvodnja je koordinisana na decentralizovani način i motivisana profitom.
Ne postoji istorijski presedan za ovakav trijumf. U prošlosti, kapitalizam — bilo onaj u Mesopotamiji u šestom veku pre nove ere, u Rimskom carstvu, u italijanskim gradovima-državama u srednjem veku, ili u nizozemskim predelima u ranom modernom dobu — morao je da koegzistira sa drugim vidovima organizovanja proizvodnje. Ove alternative uključivale su lov i sakupljanje, malene posede koje su obrađivali slobodni seljaci, feudalizam i ropstvo. Čak i do pre svega stotinu godina, kada se, sa napretkom industrijske proizvodnje i globalnom trgovinom, pojavio prvi oblik globalizovanog kapitalizma, mnogi od ovih drugih načina proizvodnje su i dalje postojali. Potom je, nakon revolucije u Rusiji 1917, kapitalizam delio svet sa komunizmom, koji je vladao u zemljama sa otprilike jednom trećinom čovečanstva. Sada je, ipak, kapitalizam jedini preostali vid proizvodnje.
Sve češće se među komentatorima na Zapadu čuje da je postojeći poredak „pozni kapitalizam“, kao da je ovaj ekonomski sistem na rubu nestanka. Drugi smatraju da se pred kapitalizmom ponovo isprečila oživljena pretnja socijalizma. Ali neizbežna je istina da je kapitalizam tu, da neće nestati, i da nema takmaca. Društva širom sveta prihvatila su takmičarski i gramzivi duh koji je inherentan kapitalizmu, bez kojeg se plate smanjuju, siromaštvo raste, a tehnološki razvoj biva usporen. Umesto toga, prava bitka odvija se unutar kapitalizma, između dva modela koji se bore za prevlast.
Često se događalo u istoriji da trijumf jednog sistema ili religije bude ubrzo praćen šizmom između različitih varijanti istog verovanja. Nakon što se hrišćanstvo proširilo diljem Mediterana i Bliskog istoka, pocepalo se svirepim ideološkim sporovima, koji su na koncu doveli do prvog velikog raskola u ovoj religiji, između Istočne i Zapadne crkve. Tako je bilo i sa islamom, koji se nakon vrtoglave ekspanzije namah podelio na šiitsku i sunitsku granu. A komunizam, rival kapitalizma u dvadesetom veku, nije bio monolitan predugo, razdvojivši se na sovjetsku i maoističku verziju. U ovom pogledu, kapitalizam je sličan: dva modela sada drmaju njime, različiti u svojim političkim, ekonomskim i društvenim viđenjima.
Liberalni kapitalizam ima mnogo poznatih prednosti, a najvažnije su demokratija i vladavina prava. Ove dve odlike su vrline same po sebi, i obema se može pripisati uticaj na brži ekonomski rast, usled promovisanja inovacije i društvene pokretljivosti. Ali ovaj sistem nalazi se pred ogromnim izazovom: pojavom samodovoljne više klase i rastućom nejednakošću
U državama zapadne Evrope i Severne Amerike, kao i u nizu drugih zemalja poput Indije, Indonezije i Japana, dominira liberalno-meritokratski oblik kapitalizma: sistem koji koncentriše veći deo proizvodnje u privatni sektor, koji naoko omogućava iskazivanje talenta i koji pokušava da garantuje jednake šanse svima, kroz mere poput besplatnog školstva ili poreza na nasleđe. Podruku sa tim sistemom postoji i politički model koji predvodi država. Njegov je epitom Kina, ali pojavljuje se i u drugim delovima Azije (Mjanmar, Singapur, Vijetnam), u Evropi (Azerbejdžan, Rusija) i u Africi (Alžir, Etiopija, Ruanda). Ovaj sistem na prvo mesto stavlja veći ekonomski rast i ograničava individualna politička i građanska prava.
Ova dva tipa kapitalizma — sa Sjedinjenim Državama i Kinom kao vodećim primerima — neizbežno se nadmeću upravo zato što su toliko isprepleteni. Azija, zapadna Evropa i severna Amerika, koje su dom 70 odsto svetske populacije i 80 odsto ekonomske proizvodnje, u stalnom su kontaktu kroz trgovinu, investicije, protok ljudi, transfer tehnologije i razmenu ideja. Te veze i sudari odnegovali su takmičenje između Zapada i delova Azije, a takmičenje je postalo intenzivnije usled razlika u modelima kapitalizma. Ovo takmičenje — a ne ono između kapitalizma i nekog alternativnog ekonomskog sistema — odrediće budućnost globalne ekonomije.
Godine 1978, skoro 100 odsto ekonomske proizvodnje Kine bilo je u javnom sektoru; taj broj sada je pao na ispod 20 odsto. U današnjoj Kini, kao i u tradicionalnije kapitalističkim državama Zapada, sredstva za proizvodnju nalaze se uglavnom u privatnim rukama, država kompanijama ne nameće odluke o proizvodnji i cenama, a većina radnika radi za platu. Kina je kapitalistička po svim ovim tezama.
Kapitalizam danas nema rivala, ali ova dva modela nude značajno različite načine strukturisanja političke i ekonomske moći u jednom društvu. Politički kapitalizam daje veću autonomiju političkim elitama, obećavajući visoke stope rasta običnim ljudima. Privredni uspeh Kine podriva stav Zapada da mora da postoji jasna veza između kapitalizma i liberalne demokratije.
Liberalni kapitalizam ima mnogo poznatih prednosti, a najvažnije su demokratija i vladavina prava. Ove dve odlike su vrline same po sebi, i obema se može pripisati uticaj na brži ekonomski rast, usled promovisanja inovacije i društvene pokretljivosti. Ali ovaj sistem nalazi se pred ogromnim izazovom: pojavom samodovoljne više klase i rastućom nejednakošću. Danas ovo predstavlja najveću pretnju dugoročnoj održivosti liberalnog kapitalizma.
U isto vreme, kineska vlada i druge države političkog kapitalizma moraju konstantno da proizvode ekonomski rast ne bi li legitimizovale svoju vladavinu, što je obaveza koja bi mogla biti sve teža i teža za ispunjavanje. Države političkog kapitalizma moraju da pokušaju i da ograniče korupciju, koja je inherentna ovom sistemu, i njen komplement — ubrzanu nejednakost. Pravi test za ovaj model biće sposobnost da se obuzda rastuća klasa kapitalista koja ume da se usprotivi moći državne birokratije.
Dok drugi delovi sveta (pre svega afričke zemlje) pokušavaju da transformišu svoje privrede i da pokrenu rast, tenzije između dva modela doći će u jači fokus. Rivalitet između Kine i Sjedinjenih Država često se posmatra na prost geopolitički način, ali u svojoj suštini, on više nalikuje guranju dve tektonske ploče čije će trenje odrediti kako će kapitalizam izgledati u veku pred nama.
LIBERALNI KAPITALIZAM
Globalna dominacija kapitalizma predstavlja jednu od dve epohalne promene današnjeg sveta. Druga je rebalansiranje ekonomske moći između Zapada i Azije. Prvi put od Industrijske revolucije, plate u Aziji približavaju se onima u zapadnoj Evropi i Severnoj Americi. Godine 1970, Zapad je imao 56 odsto svetske ekonomske proizvodnje, a Azija (uključujući i Japan) svega 19 odsto. Danas, svega tri generacije kasnije, ovaj odnos se promenio — 37 prema 43 odsto — najviše zahvaljujući zapanjujućem privrednom rastu zemalja poput Kine i Indije.
Zapadni kapitalizam stvorio je tehnologiju za informisanje i komunikacije koja je omogućila novi talas globalizacije u poznom dvadesetom veku, što je period kada je Azija počela da smanjuje zaostatak za „globalnim Severom“. Prvobitno usidrena u imućnosti zapadnih ekonomija, globalizacija je dovela do remonta polumrtvih struktura i do ogromnog rasta u mnogim azijskim zemljama. Globalna nejednakost prihoda znatno je pala u odnosu na devedesete godine prošlog veka, kada je globalni Gini koeficijent (merilo distribucije prihoda, u kojem nula označava savršenu jednakost, a jedinica savršenu nejednakost) bio 0,70; danas je oko 0,60. On će nastaviti da pada kako prihodi u Aziji budu rasli.
Činjenica da je Kina nesumnjivo ekonomski najuspešnija zemlja u poslednjih pola veka daje joj legitimitet da pokuša da izveze svoje ekonomske i političke institucije
Iako se nejednakost između zemalja smanjuje, ona unutar država — posebno onih na Zapadu — raste. Gini koeficijent u SAD porastao je sa 0,35 godine 1979. na oko 0,45 danas. Ovaj porast nejednakosti je velikim delom posledica globalizacije i njenih efekata na razvijenije privrede Zapada: slabljenje sindikata, gašenje radnih mesta u proizvodnji i stagnacije plata.
Liberalni meritokratski kapitalizam traje poslednjih četrdeset godina. Njega ćemo najbolje razumeti ako ga uporedimo sa druge dve varijante: sa klasičnim kapitalizmom, koji je bio preovlađujući u 19. i ranom 20. veku, i sa socijaldemokratskim kapitalizmom, koji je definisao države blagostanja u zapadnoj Evropi i Severnoj Americi od Drugog svetskog rata do ranih osamdesetih godina prošlog veka.
Za razliku od klasičnog kapitalizma 19. veka, kada je bogatstvo zavisilo od vlasništva, a ne od rada, bogati pojedinci u sadašnjem sistemu imaju i kapital i rad — dakle, oni stvaraju prihode i iz investicija i radom. Oni takođe stupaju u bračne odnose i stvaraju porodice sa partnerima sa sličnim obrazovnim i finansijskim zaleđem, što je fenomen koji sociolozi nazivaju „asortativnim parenjem“. U klasičnom kapitalizmu, ljudi na vrhu raspodele prihoda uglavnom su bili finansijeri, a danas su to dobrim delom visokoplaćeni menadžeri, veb-dizajneri, lekari, investicioni bankari i drugi vrhunski profesionalci. Ovi ljudi rade kako bi imali velike plate, ali bilo nasledstvom ili štednjom, i oni imaju velike prihode od svoje finansijske imovine.
U liberalnom meritokratskom kapitalizmu, društva su jednakija nego što su bila tokom faze klasičnog kapitalizma, žene i etničke manjine imaju više šansi da budu radna snaga, a socijalna pomoć i socijalni transferi (plaćeni iz poreza) koriste se kako bi se ublažila najgora pustoš akutne koncentracije bogatstva i privilegija. Liberalni meritokratski kapitalizam nasledio je ove mere od svog direktnog prethodnika, socijaldemokratskog kapitalizma.
Ovaj je model bio izgrađen oko industrijske radne snage i odlikovala ga je snažna prisutnost sindikata. Oni će odigrati veliku ulogu u smanjenju nejednakosti. Socijaldemokratski kapitalizam vladao je erom u kojoj su usvojeni zakoni poput GI Bill i Sporazum iz Detroita 1950. (ugovor za radnike u auto-industriji) u Sjedinjenim Državama, i ekonomskim bumom u Francuskoj i Nemačkoj, gde su prihodi porasli. Rast je bio ravnomerno raspoređen; stanovništvo je imalo koristi od lakšeg pristupa zdravstvenoj zaštiti, nekretninama i jeftinom obrazovanju; više porodica moglo je da se popne uz ekonomske merdevine.
Ali priroda rada se znatno promenila u globalizaciji i sa liberalno-meritokratskim kapitalizmom, posebno kada je reč o razvejavanju industrijske radne klase i slabljenju sindikata. Od poznog dvadesetog veka, udeo prihoda kapitala u ukupnom prihodu je rastao — što znači da su kapital i kapitalisti postali značajniji od radnika i rada, i samim tim su osvajali sve više ekonomske i političke moći. To takođe znači rast nejednakosti.
BOLEST NA ZAPADU
Aktuelni sistem doveo je do raznovrsnosti u eliti (i u pogledu pola i u pogledu rase), ali uređenje liberalnog kapitalizma kao svoju posledicu ima u isto vreme i porast nejednakosti i sakrivanje te nejednakosti pod velom zasluga. Verodostojnije nego njihovi prethodnici iz „pozlaćenog doba“, najbogatiji ljudi današnjice mogu da tvrde da njihov status zavisi od njihovog rada, što prikriva prednosti koje im je obezbedio sistem i društvene trendove koji otežavaju društvenu pokretljivost. U poslednjih 40 godina, počela je da raste semipermanentna viša klasa koja je sve više izolovana od ostatka društva. U Sjedinjenim Državama, deset odsto sopstvenika bogatstva u svojim rukama drži više od 90 odsto finansijskih sredstava. Vladajuća klasa je visokoobrazovana, mnogi njeni članovi rade, a njihovi prihodi od tog rada uglavnom su visoki. Oni veruju da zaslužuju taj visoki status.
Da li će se novi kineski kapitalisti zauvek prećutno slagati sa statusom kvo u kojem njihova formalna prava mogu da budu oduzeta ili ograničena u bilo kom trenutku i u kojem su pod konstantnim nadzorom države? Ili će se, kako postaju snažniji i brojniji, organizovati, uticati na državu, i na kraju je preuzeti, kao što se desilo u SAD i Evropi
Ove elite mnogo ulažu u svoje potomstvo, ali i u sticanje političke kontrole. Investiranjem u obrazovanje svoje dece, oni na vrhu omogućavaju narednim generacijama njihove fele da održe visoke prihode od rada i elitni status koji obično dolazi sa znanjem i obrazovanjem. A ulaganjem u politički uticaj — u izbore, tink-tenkove, univerzitete i slično — oni se staraju da će upravo oni biti ti koji će odrediti pravila nasleđivanja, kako bi finansijski kapital mogao lako da se prenese na narednu generaciju. Ove dve stvari u sadejstvu (stečeno obrazovanje i preneseni kapital) dovode do reprodukcije vladajuće klase.
Formiranje nedodirljive više klase nemoguće je bez političke kontrole koju ta klasa vrši. U prošlosti se ovo događalo na prirodan način: politička klasa uglavnom se sastojala od bogatih ljudi, pa je postojala određena istovetnost pogleda i interesa političara i ostalih bogataša. To više nije slučaj: političari danas dolaze iz različitih društvenih klasa i podneblja, a mnogi od njih dele vrlo malo vrednosti — ako ih uopšte imaju — sa bogatima. Predsednici Bil Klinton i Barak Obama u Sjedinjenim Državama i premijeri Margaret Tačer i Džon Mejdžor u Ujedinjenom Kraljevstvu došli su iz skromnih porodica, ali su vrlo efektno podržavali interese onog jednog procenta ljudi na vrhu.
U modernoj demokratiji, bogati koriste svoje novčane priloge političarima i finansiranje ili direktno vlasništvo nad tink-tenkovima i medijima da kupe ekonomsku politiku koja im pogoduje: niže poreze na veće prihode, veće oslobađanje od poreza, veće prigode usled poreskih rezova korporativnom sektoru, manje regulative i tako dalje. Ovakva politika, opet, povećava izvesnost da će bogati ostati na vrhu, i formira najsnažniju kariku u lancu koji povezuje veći udeo kapitala u dohotku jedne države sa stvaranjem više klase koja služi sama sebi. Da viša klasa ne pokušava da se bavi politikom, ona bi i dalje imala veoma snažnu poziciju; kada troši novac na izborne procese i stvara sopstvene institucije civilnog društva, njena pozicija postaje gotovo nedodirljiva.
Kako se elite u liberalno-meritokratskim kapitalističkim sistemima ukopavaju u svoje rovove, tako ostatak društva počinje da ih posmatra s netrpeljivošću. Nezadovoljstvo globalizacijom na Zapadu najpre je izazvano rascepom između malobrojnih pripadnika elite i masa koje nisu imale mnogo koristi od globalizacije i koje, bilo to tačno ili ne, vide globalnu trgovinu i imigraciju kao uzrok svojih problema. Ova situacija jezivo podseća na ono što se nazivalo „disartikulacijom“ u zemljama Trećeg sveta sedamdesetih godina prošlog veka, kao što smo videli u Brazilu, Nigeriji i Turskoj. Kako je tamošnja buržoazija usisavana u globalni ekonomski poredak, zaleđe je ostalo zanemareno. Bolest koja je trebalo da pogodi samo zemlje u razvoju izgleda da se proširila na globalni Sever.
KINESKI POLITIČKI KAPITALIZAM
Globalizacija u Aziji nema takvu reputaciju: prema istraživanjima javnog mnjenja, 91 odsto ljudi u Vijetnamu, na primer, smatra da globalizacija čini dobro. Ironija je da je baš komunizam u zemljama poput Kine i Vijetnama postavio temelje za kapitalističku transformaciju. Komunistička partija Kine došla je na vlast 1949. time što je propovedala i narodnu revoluciju (protiv stranih zavojevača) i društvenu revoluciju (protiv feudalizma), što im je omogućilo da zatru sve ideologije i običaje koji su usporavali ekonomski rast i da stvore veštačke klasne podele. (Mnogo manje radikalna indijska borba za nezavisnost, suprotno tome, nije uspela da izbriše kastinski sistem.) Ove dve simultane revolucije bile su preduslov, gledano na duže staze, za stvaranje autohtone klase kapitalista koji će povući zemlju napred. Komunističke revolucije u Kini i Vijetnamu suštinski su odigrale istu ulogu kao i uzlet buržoazije u Evropi 19. veka.
U Kini, prelazak iz kvazifeudalizma u kapitalizam odigrao se hitro, pod kontrolom veoma moćne države. U Evropi, gde su feudalne strukture iskorenjivane polako tokom vekova, država je odigrala mnogo manje važnu ulogu u ovom pomeranju ka kapitalizmu. S obzirom na ovu istoriju, dakle, nije iznenađenje što kapitalizam u Kini, Vijetnamu i drugde u regionu često ima i tu autoritativnu oštricu.
Sistem političkog kapitalizma ima tri odlike koje ga definišu. Prvo, državom rukovodi tehnokratska birokratija, kojoj legitimitet obezbeđuje ekonomski rast. Drugo, iako država ima zakone, oni se primenjuju arbitrarno, i često u korist elita koje mogu da odbiju da primene zakon ako im je nezgodan ili da ga primene svom silom protiv svojih protivnika. Arbitrarnost vladavine prava u ovim društvima hrani se trećom odlikom političkog kapitalizma: neophodnom autonomijom države. Kako bi država delovala odlučno, ona mora da bude slobodna od pravnih ograničenja. Tenzije između prvog i drugog principa — između tehnokratske birokratije i labave primene zakona — dovodi do korupcije, koja je integralni deo sistema političkog kapitalizma, a ne njegova anomalija.
Od završetka Hladnog rata, ove osobine su omogućile superbrzi rast tobože komunističkih zemalja u Aziji. U 27-godišnjem periodu koji je okončan 2017, stopa rasta Kine bila je oko osam procenata, a Vijetnama oko šest odsto. Uporedite to sa svega dva odsto u Sjedinjenim Američkim Državama.
Loša strana ovog astronomskog uzleta Kine je ogroman porast nejednakosti. Od 1985. do 2010, Gini koeficijent te zemlje skočio je sa 0,30 na oko 0,50 — više nego što je u SAD i približno na nivou koji možemo naći u Latinskoj Americi. Nejednakost u Kini naglo je porasla i u ruralnim i u urbanim delovima, a porasla je i u čitavoj zemlji usled velikog jaza između tih delova. Ta nejednakost vidljiva je u svakoj podeli — između bogatih i siromašnih provincija, između visokokvalifikovanih i nekvalifikovanih radnika, između muškaraca i žena, između privatnog i javnog sektora.
Značajno je što se i u Kini beleži rast udela dohotka od kapitala u privatnom vlasništvu, koji je tamo, čini se, jednako koncentrisan kao i u razvijenim tržišnim ekonomijama na Zapadu. U Kini se formirala nova kapitalistička elita. Godine 1988, kvalifikovani i nekvalifikovani radnici u proizvodnji, administrativni službeni i vladini zvaničnici predstavljali su 80 odsto onih sa pet odsto najviših prihoda. Do 2013, njihov je udeo pao za skoro polovinu, a vlasnici kompanija (20 odsto) i profesionalci (33 odsto) postali su dominantni.
Čudesna odlika nove kapitalističke klase u Kini jeste da je ona takoreći izrasla iz tla, pošto je skoro četiri petine njenih članova imalo očeve koji su bili zemljoradnici ili fizički radnici. Ova međugeneracijska mobilnost nije iznenađujuća ako se ima u vidu skoro potpuno uništenje kapitalističke klase nakon pobede komunista 1949. i onda još jednom tokom Kulturne revolucije šezdesetih. Ali ta mobilnost možda se neće nastaviti u budućnosti, pošto će koncentracija vlasništva kapitala, sve skuplje obrazovanje i važnost porodičnih veza dovesti do toga da međugeneracijska predaja bogatstva i moći više nalikuje onome što viđamo na Zapadu.
Pa ipak, u poređenju sa svojim zapadnim kolegama, ova nova kapitalistička klasa u Kini je možda više klasa po sebi nego klasa za sebe. Mnogi tradicionalno zapetljani oblici vlasništva u Kini — gde se na lokalnom i nacionalnom nivou brišu razlike između javnog i privatnog — omogućavaju političkoj eliti da obuzda moć nove kapitalističke ekonomske elite.
Milenijumima je Kina bila dom snažnim, dobrano centralizovanim državama koje su uvek sprečavale klasu trgovaca da postanu nezavisni centar moći. Prema francuskom istraživaču Žaku Žerneu, za vreme dinastije Song u 13. veku bogati trgovci nisu uspevali da stvore samosvesnu klasu sa zajedničkim interesima jer je država uvek bila tu da im smanji moć. Iako su trgovci nastavili da se razvijaju kao pojedinci (baš kao što novi kapitalisti uspevaju u modernoj Kini), nikada nisu stvorili koherentnu klasu sa sopstvenom političkom ili ekonomskom agendom ili sa interesima koje bi mogli snažno da propagiraju ili brane. Ovaj scenario se, po Žerneu, umnogome razlikovao od onoga što se u isto vreme događalo u italijanskim trgovačkim republikama i u Holandiji. Ovaj obrazac po kojem su se kapitalisti bogatili bez političke moći verovatno će se nastaviti u Kini, ali i u drugim zemljama političkog kapitalizma.
Kako se elite u liberalno-meritokratskim kapitalističkim sistemima ukopavaju u svoje rovove, tako ostatak društva počinje da ih posmatra s netrpeljivošću. Nezadovoljstvo globalizacijom na Zapadu najpre je izazvano rascepom između malobrojnih pripadnika elite i masa koje nisu imale mnogo koristi od globalizacije
SUKOB SISTEMA
Kako Kina jača svoju ulogu na međunarodnoj pozornici, tako i njen vid kapitalizma neizbežno dolazi u konflikt sa liberalno-meritokratskim kapitalizmom Zapada. Politički kapitalizam mogao bi da istisne zapadni model u mnogim zemljama širom sveta.
Prednost liberalnog kapitalizma leži u njegovom političkom sistemu demokratije. Demokratija je poželjna sama po sebi, naravno, ali ima i određene instrumentalne prednosti. Time što zahteva redovno konsultovanje građana, demokratija obezbeđuje moćni korektiv ekonomskim i socijalnim trendovima koji bi mogli da ugroze zajedničko dobro. Čak i kada narodne odluke nekada dovedu do politike koja snižava ekonomski rast, povećava zagađenost ili smanjuje očekivani životni vek, demokratsko odlučivanje, u relativno ograničenom periodu, ispravlja takve slučajeve.
Politički kapitalizam, doduše, obećava mnogo efikasnije upravljanje privredom i više stope rasta. Činjenica da je Kina nesumnjivo ekonomski najuspešnija zemlja u poslednjih pola veka daje joj legitimitet da pokuša da izveze svoje ekonomske i političke institucije. Ona to čini najvidljivije kroz Inicijativu „Pojas i put“, ambiciozni projekat koji bi trebalo da poveže nekoliko kontinenata unapređenom infrastrukturom koju Kina finansira. Inicijativa predstavlja ideološki izazov načinu na koji je Zapad rukovodio ekonomskim razvojem širom sveta. Dok se Zapad fokusira na gradnju institucija, Kinezi sipaju novac u gradnju opipljivih stvari. „Pojas i put“ će povezati partnerske zemlje i dovesti ih u kinesku sferu uticaja. Peking ima i planove da potencijalni sporovi oko investicija budu pod jurisdikcijom suda koji će formirati Kina — što je velika promena za zemlju čiji je „vek poniženja“ u 19. stoleću obeležen odbijanjem Amerikanaca i Engleza u Kini da se podvrgnu lokalnim zakonima.
Mnoge zemlje će oberučke prihvatiti članstvo u Inicijativi. Kineske investicije doneće puteve, luke, pruge i drugu neophodnu infrastrukturu, i to bez uslova koji obično prate investicije sa Zapada. Kina nema želju da se meša u unutrašnju politiku nacija sa kojima sarađuje; umesto toga, ona ističe jednakost u tretmanu svih država. Ovo je pristup koji mnogi zvaničnici, posebno u manjim zemljama, smatraju privlačnim. Kina takođe želi da izgradi međunarodne institucije, kao što su Azijska investiciona infrastukturna banka, koristeći mustru Sjedinjenih Država nakon Drugog svetskog rata, kada je Vašington bio glavni igrač u stvaranju Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda.
Peking ima još jedan razlog da bude aktivniji na međunarodnoj pozornici. Ako bi Kina prestala da reklamira sopstvene institucije dok Zapad nastavlja sa promovisanjem vrednosti liberalnog kapitalizma u Kini, ogromni delovi kineske populacije mogli bi da budu privučeni zapadnjačkim institucijama. Trenutni nemiri u Hongkongu nisu se proširili nigde drugde po Kini, ali oni ilustruju jasno nezadovoljstvo arbitrarnom primenom prava. To nezadovoljstvo možda nije ograničeno samo na bivšu britansku koloniju. Blatantna cenzura interneta je takođe veoma nepopularna među mladima i obrazovanima.
Projektujući prednosti svog političkog kapitalizma u inostranstvu, Kina će smanjiti privlačnost zapadnog liberalnog modela među svojim građanima. Njene međunarodne aktivnosti su suštinski pitanje preživljavanja kod kuće Kakav god formalni ili neformalni sporazum Peking postigne sa državama koje prihvate politički kapitalizam, Kina će želeti sve veći uticaj u međunarodnim institucijama, koje su u poslednja dva veka izgradile zapadne države – da bi služile zapadnim interesima.
BUDUĆNOST KAPITALIZMA
Džon Rols, čuveni filozof modernog liberalizma, smatra da dobro društvo mora da na prvo mesto stavi osnovne slobode, ispred bogatstva i prihoda. Iskustvo pak pokazuje da su mnogi ljudi voljni da zamene svoja demokratska prava zarad veće plate. Dovoljno je videti da je unutar kompanija proizvodnja uglavnom organizovana hijerarhijski, a ne demokratski. Radnici ne glasaju o tome šta bi voleli da proizvode ili kako bi to mogli najbolje da učine. Hijerarhija dovodi do veće efikasnosti i većih plata. „Tehnika je granica demokratije“, napisao je francuski filozof Žak Elul pre više od pola veka. „Gde tehnika pobeđuje, demokratija gubi. Kada bismo imali inženjere koji bi bili popularni među radnicima, oni ne bi hajali za mašine.“ Istovetna analogija mogla bi da se proširi na čitavo društvo: demokratskih prava možemo da se odreknemo zbog većih plata. I to se već dešavalo.
U današnjem komercijalizovanom i užurbanom svetu, građani retko kada imaju vremena, znanja ili želje da se uključe u građanska pitanja sem ako ih ona direktno ne dotiču. Govori nam o tome i podatak da u Sjedinjenim Državama, jednoj od najstarijih demokratija na svetu, manje od polovine građana izađe na izbore na kojima se bira predsednik koji, u mnogo pogleda, ima ovlašćenja izabranog kralja. Reklo bi se da ovde politički kapitalizam pokazuje svoju superiornost.
Pa ipak, problem je što, ne bi li dokazao tu superiornost i odagnao izazov liberalizma, politički kapitalizam mora stalno da isporučuje visoke stope rasta. Iako su prednosti liberalnog kapitalizma prirodne — jer su ugrađene u same temelje tog sistema — prednosti političkog kapitalizma su instrumentalne: one moraju stalno da se pokazuju. Politički kapitalizam ulazi u trku sa hendikepom, pošto mora svoju superiornost empirijski da dokaže. A pred njim su još dva problema. U odnosu na liberalni, politički kapitalizam češće dovodi do loše politike i društvenih ishoda koje je teško poništiti, jer oni koji su na vlasti nemaju želju da preokrenu kurs. On takođe može lako da pobudi narodno nezadovoljstvo, zbog sistemske korupcije i odsustva vladavine prava.
Politički kapitalizam mora sebe da proda obećavajući da će omogućiti efikasnije upravljanje društvenim tokovima, više stope rasta i efikasniju administraciju (uključujući i pravosuđe). Za razliku od liberalnog kapitalizma, koji prema modernim problemima ponekad zauzima opušteniji stav, politički kapitalizam mora stalno da bude na oprezu. Ovo bi moglo da se posmatra kao prednost sa socijal-darvinističkog stanovišta: usled stalnog pritiska da isporuči više, politički kapitalizam bi mogao da usavrši svoju sposobnost da upravlja ekonomskom sferom i da nastavi da postiže bolje rezultate, iz godine u godinu, od liberalnog modela. Ono što izgleda kao defekt možda može da bude prednost.
Ali da li će se novi kineski kapitalisti zauvek prećutno slagati sa statusom kvo u kojem njihova formalna prava mogu da budu oduzeta ili ograničena u bilo kom trenutku i u kojem su pod konstantnim nadzorom države? Ili će se, kako postaju snažniji i brojniji, organizovati, uticati na državu, i na kraju je preuzeti, kao što se desilo u SAD i Evropi? Zapadna staza koju je nacrtao Karl Marks kao da ima gvozdenu logiku: ekonomska moć se emancipuje i počinje da se stara o svojim interesima, a potom i da ih nameće. Ali pogled na skoro dve hiljade godina neravnopravnog partnerstva između kineske države i kineskog biznisa predstavlja najveću prepreku tome da će kineski put biti nalik onome na Zapadu.
Ključno pitanje je da li će kineski kapitalisti preuzeti kontrolu nad državom i da li će, ne bi li to postigli, koristiti predstavničku demokratiju. U Sjedinjenim Državama i Evropi, kapitalisti su ovaj lek koristili vrlo pažljivo, primenjujući ga u homeopatskim dozama kako su se prava glasa polako širila i zakidajući ga kad god bi se pojavila pretnja po klase posednika (kao što je u Velikoj Britaniji, nakon Francuske revolucije, ograničeno pravo glasa). Kineska demokratija, ako do nje dođe, verovatno će nalikovati demokratiji u ostatku sveta, u smislu da će jedan čovek imati jedan glas. Ali poznajući breme istorije, kao i delikatnu prirodu i ograničenu snagu kineskih posednika, nije izvesno da bi vladavina srednje klase mogla biti održiva u Kini. Ona je doživela neuspeh u prvom delu dvadesetog veka u Republici Kini (koja je držala veći deo matice od 1912. do 1949); i sa velikim poteškoćama bi mogla da se ponovo s uspehom proba stotinu godina kasnije.
KONVERGENCIJA PLUTOKRATIJA?
Kakva će biti budućnost društva zapadnog kapitalizma? Odgovor zavisi od toga da li će liberalno-meritokratski kapitalizam uspeti da krene ka naprednoj varijanti, onome što bi se moglo nazvati „narodnim kapitalizmom“, a u kojem bi prihodi od oba vida proizvodnje — kapitala i rada — bili pravednije raspoređeni. Ovo bi zahtevalo širenje vlasništva nad kapitalom mnogo više od dosadašnjih deset odsto populacije i omogućavanje pristupa najuglednijim školama i najbolje plaćenim poslovima, bez obzira na porodično poreklo.
Kako bi postigle veću jednakost, države treba da razviju poreske podsticaje kojima bi se srednja klasa ohrabrila da preuzme više finansijskih sredstava, da primene više poreze na nasledstvo za one veoma bogate, da poboljšaju besplatno javno školstvo i da ustanove izborne kampanje koje bi bile finansirane javno. Kumulativni efekat ovih mera doveo bi do difuzije vlasništva nad kapitalom i znanjem u društvu. Narodni kapitalizam bio bi sličniji socijaldemokratskom kapitalizmu što se tiče brige o nejednakosti, ali bi težio drugačijoj jednakosti; umesto da zahteva da se prihodi redistribuiraju, ovaj bi model želeo veću jednakost u posedovanju, kako finansija tako i znanja. Za razliku od socijaldemokratskog kapitalizma, on bi zahtevao skromnu politiku redistribucije (kao što su vaučeri za hranu i socijalno stanovanje), pošto bi inicijalni stepen jednakosti već bio prilično visok.
Ukoliko ne reše probleme rastuće nejednakosti, liberalno-meritokratski kapitalistički sistemi dolaze u opasnost da krenu drugim putem — ne ka socijalizmu, već u konvergenciju sa političkim kapitalizmom. Ekonomska elita na Zapadu postaće još izolovanija, sticaće sve veću i sve manje kontrolisanu moć nad deklarativno demokratskim društvima, što će nalikovati onome kako politička elita upravlja Kinom. Što se ekonomska i politička moć u liberalno-kapitalističkom sistemu budu više stapale, to će liberalni kapitalizam postajati sve više plutokratski, i preuzimati neke odlike političkog kapitalizma. U potonjem modelu, politika je sredstvo obezbeđivanja ekonomskih benefita; u plutokratskom — nekada liberalno-meritokratskom — kapitalizmu, ekonomska moć će pobediti politiku. Krajnja tačka oba sistema biće ista: zbijanje redova privilegovane manjine i beskonačna reprodukcija takvih elita.
Tagovi
