Prerađenom izložbom u spomen-području Aušvic-Birkenau Austrija napušta dugo negovani mit o „prvoj Hitlerovoj žrtvi“. Ali šta će uslediti posle toga?
Austriji je dugo trebalo da se odluči za novu prezentaciju svoje istorije u Trećem Rajhu. „Najpre je za to moralo sazreti vreme“, rekla je Hana Lesing, generalna sekretarka austrijskog Nacionalnog fonda za žrtve nacionalsocijalizma, prilikom otvaranja nove izložbe o Austriji u spomen-području Aušvic-Birkenau 4. septembra 2021, prenosi Dojče vele.
Na prošloj izložbi iz 1978. godine Austrija je svoju ulogu još definisala kao „prva Hitlerova žrtva“. Bila je to i više nego nepotpuna prezentacija, podvukao je Volfgang Sobotka, predsednik Državnog saveta, jednog od dva doma austrijskog parlamenta. „Na prošlim izložbama, posebno na toj, nisu bili u dovoljnoj meri tematizovani prikazi počinilaca, učesnika u zločinima, sledbenika“, rekao je Sobotka. „Ovde se u centar pažnje stavljaju počinioci zločina.“
„Austrija ima tu posebnost da je bila deo Nemačkog Rajha“, kaže istoričarka Hajdemari Ul. „Time je, ako izuzmemo Nemačku, jedina europska zemlja s eksplicitnom istorijom počinilaca”. Nakon pripajanja Austrije 12. marta 1938. današnje područje te zemlje bilo je integrisano u nacionalsocijalističku državu pod nazivom „Ostmark”.
Od tada su Austrijanci bili državljani Trećeg Rajha. Mnogi su aktivno učestvovali u nacionalsocijalističkoj politici agresije i uništenja. Okončanjem Drugog svetskog rata i proglašenjem nezavisnosti Austrije 27. aprila 1945. ponovo je ulogu igralo austrijsko poreklo
Mit o žrtvi i suočavanje sa prošlošću
Već prilikom proglašenja nezavisnosti pozivalo se na Moskovsku deklaraciju iz 1943. Tamo je Austrija stvarno označena kao „prva žrtva tipične Hitlerove politike napada“. No istovremeno je navedeno da Austrija „snosi odgovornost za učestvovanje u ratu na strani Hitlerove Nemačke, koju ne može izbeći, te da će se u sklopu konačne ocene morati da se uzme u obzir koliko će sama doprineti svom oslobođenju“.
Uprkos tome se Austrija stilizovala kao prva Hitlerova žrtva. Taj mit o žrtvi je upotrebljen kod pregovora o državnom ugovoru iz 1955., nakon kojeg je Austrija ponovno stekla puni suverenitet, i kod rasprava o restituciji. A u prvom redu je služio skidanju moralnog tereta s austrijskog stanovništva. Tako je decenijama onemogućavano ozbiljno suočavanje s nacističkom prošlošću i antisemitizmom. Političari i istoričari su i u 21. veku još uvek prepirali oko razmera austrijskog udela u nacističkim zločinima.
Nedostatak svesti o nepravdi
Prekretnica je bila tzv. afera Valdhajm iz 1986. godine. Kurt Valdhajm počeo je karijeru 1947. u demohrišćanskoj Austrijskoj narodnoj partiji, kasnije je postao ministar spoljnih poslova i na kraju državni sekretar Ujedinjenih nacija. Kada se 1986. Kandidovao za predsednika države, magazin „profil“ je objavio priču o njegovoj nacističkoj prošlosti.
Valdhajm je u svojoj biografiji prećutao da je 1942. u Grčkoj učestvovao u deportacijama Jevreja.
„Ja u ratu nisam činio ništa drugo nego stotine hiljada drugih Austrijanaca, naime izvršavao sam svoju dužnost kao vojnik“, rekao je tada Valhajm pokazujući veliku neosetljivost. Američko Ministarstvo pravde ga je 1987. stavilo na listu osoba koje ne smeju ući u SAD sve dok se ne razjasne optužbe.
Posebna komisija, čije je osnivanje inicirao sam Valdhajm, nije, doduše, dokazala njegovo direktno učešće u zločinima, ali je utvrdila da je, suprotno svojim izjavama, morao znati o ratnim zločinima na Balkanu.
Nakon toga je Simon Vizental, osnivač specijalnog centra za traganje za nacističkim zločincima koji je po njemu dobio ime, zatražio ostavku Kurta Valdhajma. Ali on je ostao na dužnosti, iako se kritika nikada nije potpuno stišala.
Ta afera je razotkrila da se Austrija nije suočila as svojom nacionalsocijalističkom prošlošću. Sporni predsednik države je polarizovao društvo i tako delovao kao katalizator za javnu diskusiju o mitu o žrtvi.
Pritisak spolja i iznutra
U Austriji je malo po malo jačalo političko uverenje da priznavanje i analiziranje nepravde počinjene u Trećem Rajhu mora biti deo državnog rezona jedne evropske države. Važna prekretnica je bio govor koji je 1991. održao kancelar Franc Vranicki. On je u parlamentu priznao saodgovornost Austrijanki i Austrijanaca u Drugom svetskom ratu.
Za temeljno razjašnjavanje pljačke jevrejskog vlasništva 1998. je osnovana posebna komisija, koja je 2003. predočila opširan izveštaj. Diskusije unutar zemlje bile su za taj proces isto toliko važne kao i pritisak izvana.
To je posebno teško padalo desno orijentisanoj stranci Slobodarskoj partiji Austrije, koja je između 2000. i 2005. te između 2017. i 2019. bila deo vlade. Njeni su političari imali antisemitske ispade. „U međuvremenu je partija promenila strategiju“, komentarisla je istoričarka Hajdemarie Ul.
Uopšte gledano, postoji politička volja da se suoči sa prošlošću. Ali veliki izazov predstavlja prodiranje u dublje slojeve društva. “Tamo gde postoje emotivne veze između generacija, može nastati velika napetost između nacionalnog izjašnjavanja za suočavanje i ličnih i institucionalnih dela”, kaže istoričarka Ul.
Udaljavanje i približavanje
Austrijska izložba u spomen-području Aušvic-Birkenau, na kojoj se radilo deset godina, nosi naziv „Udaljavanje“. To ne upućuje samo na geografsku udaljenost između Austrije i Aušvica, već pre svega na to kako su Jevreji udaljavani iz društva, deportovani, zaboravljani i ubijani.
„Izložba je važan znak da se Austrija suočila sa svojom prošlošću“, smatra Ul. Ipak, po njenom mišljenju, glavni zadatak ostaje da se to sećanje uvek iznova dovodi u središte pažnje društva.
„Govoreći rečima nemačkog istoričara Volfganga Knigea: To vreme mora ostati iritacija. Za svaku generaciju ponovo.“ Taj apel mora da važi i za Nemačku i za Austriju.
Tagovi
