David Albahari, pisac i prevodilac, jedan od najznačajnijih savremenih domaćih književnika, preminuo je u 76. godini.
Albahari je prvu knjigu, zbirku priča Porodično vreme, objavio 1973. godine. Objavio je trinaest knjiga priča i četrnaest romana, kao i pet knjiga eseja.
Nagrađivan je za mnogobrojna dela. Za knjigu priča Opis smrti (1982) dobio je Andrićevu nagradu, a za knjigu priča Pelerina (1993) nagrade Stanislav Vinaver i Branko Ćopić. Roman Mamac dobio je Ninovu nagradu za najbolji roman 1996. godine, Nagradu Narodne biblioteke Srbije, te nagrade Balkanika i Most Berlin. Roman Pijavice nagrađen je Nagradom grada Beograda (2006).
Uoči Festivala europske kratke priče (FEKP), kada su ga upitali da li mu je neka od nagrada posebno draga, rekao je: „Najdraža nagrada mi je što je moj roman ‘Mamac’ dobio kao najčitanija knjiga u srpskim bibliotekama. Tu nagradu dodelili su oni koji su najpozvaniji da dodele nagrade – čitaoci.“
Preveo je veliki broj knjiga, priča, pesama i eseja mnogih američkih, britanskih, australijskih i kanadskih pisaca, uključujući Sola Beloua, Vladimira Nabokova, Margaret Etvud, Isaka Baševisa Singera i Tomasa Pinčona.
Preveo je i dramske tekstove Sema Šeparda, Keril Čerčil, Sare Kejn i Džejsona Šermana. U periodu između 1973. i 1994. godine radio je u redakcijama više časopisa i izdavačkih kuća – Vidici, Književna reč, Pismo, Kulture Istoka, Politika, Mezuza, edicija Prva knjiga Matice srpske.
U periodu između 1973. i 1994. godine radio je u redakcijama više beogradskih i novosadskih časopisa i izdavačkih kuća.
Kao majstor svog zanata jezik je dovodio do savršenstva. Jednom prilikom rekao je da je opsednut time koliko nepažljivo koristimo reči. „Svaka ispravka, bilo pisana ili samo izgovorena, samo je iluzija. Greška, jednom napravljena, nikada se zaista ne može ispraviti. Pisci Tore, biblijskog Petoknjižja, uništili su svaki tekst u kome se pojavila i jedna štamparska greška. Drugim rečima, nije dobro igrati se sa greškama“, rekao je za intervju za Festival europske kratke priče.
Albahari je u Zagrebu studirao englesku književnost i jezik. U književnim krugovima je postao popularan četvrtom knjigom Opis smrti, za koju je dobio Andrićevu nagradu, kako piše RTS.
Godine 1991. postao je predsednik Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, a radio je i na evakuaciji jevrejskog stanovništva iz Sarajeva.
Bio je član van radnog sastava Srpske akademije nauka i umetnosti pri Odeljenju jezika i književnosti od 2. novembra 2006. godine.
Pisac je prilično zatvorenog, na momente čak hermetičnog izraza, autor koji zahteva ne samo veliki čitalački napor, već i punu saradnju čitaoca u izgrađivanju značenja pojedinih dela. Uprkos tome, on je tokom svog gotovo tridesetogodišnjeg postojanja u srpskoj literaturi stekao ne samo nepodeljenu naklonost kritike, već i prilično veliki broj čitalaca.
Kritika je od samog početka prihvatila Albaharijevo stvaralaštvo uz izuzetno pohvalne ocene, počev od najranijih prikaza prve zbirke, kada je Bogdan A. Popović zaključio u prikazu Porodičnog vremena da je pripovedačka polazišna pozicija „za darovitog mladog pisca… od neprocenjive vrednosti”, pa sve do skorašnjeg suda Vase Pavkovića da je samo pitanje vremena „kada će svet prepoznati velikog pisca srpskog jezika”.
Albaharijeva ostvarenja prevođena su na franscuski, nemački, engleski, hebrejski, poljski, italijanski, makedonski, slovenački, albanski, slovački, mađarski jezik.
Svaka nova knjiga Davida Albaharija predstavlja za našu književnost pravi događaj jer je u sebi nosila ekskluzivnost povezivanja domaće literature sa svetskom književnom baštinom.
Kako je to Basara poentirao na jednoj od promocija Albaharijevih knjiga, u jednoj rečenici: „Svaka knjiga Davida Albaharija je praznik.“
Od 1994. godine živeo je u Kalgariju, u Kanadi, a želeo je da se po penzionisanju preseli u Zemun, šeta uz Dunav i igra šah.
Tagovi
