U novom broju Nedeljnika, Dejan Stojiljković razgovarao je sa Tonijem Parsonsom o pisanju, o modernoj i staroj književnosti, o trilerima i ljubavnim romanima, o muzici i fudbalu, o Bregzitu i Evropskoj uniji, Novaku Đokoviću i Nemanji Vidiću, o Oasis i Stone Roses, o Beogradu na vodi i jazu između bogatih i siromašnih
***
Da li postoji dobra krimi priča bez dobre ljubavne priče?
Da, mislim da postoji. Nema pravila, možda ima principa ali nema pravila. Takva pitanja nameću književni kritičari. A ne treba da ti kritičari govore koliko si dobar ili koliko si loš. To ti stvarno ne treba kao piscu. Ti sam znaš kada si uradio posao na koji si ponosan a takođe znaš kada to što si hteo nije tu, na papiru… Ne treba niko da ti govori i da ti objašnjava sve to. Ja u stvari mislim da je svaka priča – ljubavna priča. U svemu ima ljubavi.
I gde je onda razlika između zločina i ljubavi? Ima li uopšte ikakve razlike?
Ne znam, stvarno… Evo, moj novi roman, o velikoj Brinks-Met pljački (najveća pljačka banke u britanskoj istoriji koja se desila novembra 1983. u Hitrou tržnom centru prilikom koje je ukradeno 26 miliona funti, prim. D. S.) na kojoj je moja nova knjiga zasnovana („Ubistvo za prezauzete“, Laguna, 2024, prim. D. S.), u njoj je taj lik kome se divim. On je otišao na dugogodišnju robiju i nije propevao. Bilo mu je veoma teško u zatvoru i tu nema neke velike ljubavi ili ljubavne priče. A opet, taj lik, koji se zvao Miki Mekavoj, stalno je pitao kako je njegova žena. Na kraju se ona razvela od njega i on se oženio svojom ljubavnicom. Eto, vidiš, čak i u toj sirovoj krimi priči ima mesta za malo ljubavi.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 21. NOVEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
