Sve Bondove pesme, od Nensi Sinatre do Bili Ajliš: Zašto je Adel bila bolja od Madone i zašto se i danas svi sećamo Tine Tarner i „Golden Eye“

Pošto je Bili Ajliš objavila novu Bond temu, „No Time To Die“ (pomalo tendenciozno tačno u ponoć na Dan zaljubljenih), red je da se podsetimo sjajnih pesama koje su obeležile sagu o agentu 007.

Nezahvalno je praviti nekakvu listu i ređati ih od najgore do najbolje kako je to, recimo, uradio Esquire koji je „Skyfall“ rangirao prilično nisko – Adel tada jeste bila na vrhuncu i to je bio trenutak kada je već dojadila pomalo svima, ali je „Skyfall“ prava bondovska pesma, sjajna.

Na toj istoj listi je „You Know My Name“ Krisa Kornela pozicionirana na poslednje mesto uz objašnjenje da nije odgovarala novoj, odvažnoj viziji čuvenog špijuna, i da nam je Kornel umesto bondovske teme koju će pamtiti generacije dao još jedan primerak grandž roka s kraja 90-ih koji će svi zaboraviti.

Ta skupina forgettable pesama koje sve liče jedna na drugu iz tog perioda u retrospektivi je dragocena; mimo toga što je ovde reč o Kornelu (a svi znamo da je Kornel bio genije jedne vrste), „You Know My Name“ ne zvuči kao prosti emblem ritmova i rifova grandža devedesetih, već kao neka andergraund audioslejvovska verzija Džejmsa Bonda, iako je nastala 2006. godine za Casino Royale, i u tome je jedinstvena jer su Bond teme devedesetih zvučale avangardnije.

„You Know My Name“, ipak, definitivno nije od onih poput „Die Another Day“ na kojoj se lome koplja. Em je Madona autotjunovana, em je bila saundtrek za poslednji – i mnogi tvrde najgori – Brosnanov film, em je bila previše dance varijanta da bi se dojmila Bondovim fanovima.

Ima, međutim, ona druga skupina ljudi – malobrojna, doduše, kojoj pripada i autorka ovih redova – koja zapravo, wait for it, voli „Die Another Day“. Najpre Pirsa Brosnana u ulozi agenta 007, potom taj Brosnanov ozloglašen film, a onda i tu groznu pesmu u kojoj Madona čak izgovara: „Sigmund Freud: Analize this.“

„Die Another Day“ je snimljena 2002. kad je Madona sama bila u, istina, čudnoj fazi koja se takođe nije preterano dopala nikome, i ona je, pesma, živela neki svoj život na MTV-u i Vivi Zwei koja je tad već postala Viva Plus. Onaj spot sa dve Madone su svi znali, to je izvesno.

Sličnu nesrećnu sudbinu je – takođe pomalo nepravedno – doživela i „Another Way To Die“ za Zrno utehe, koja po svim parametrima nije vredna pomena, osim ako niste zakleti fan Džeka Vajta. Samostalno bi prošla nezapaženo, verovatno, a ovako je dospela na stub srama jer nije dostojna Bonda, pa su brzo svi – uključujući Ališu Kiz i Džeka Vajta – počeli da se prave da nikad nije ni postojala.

Od modernijih fejlova je možda najveći – iako pesma sama po sebi nije bila nepopularna – „Writing’s on the Wall“ Sema Smita. Dobio je, kao i Adel za „Skyfall“, Oskara za ovo, ali je „Writing’s on the Wall“ u najbolje slučaju – okej.

Starije se en general smatraju boljima i nema nikakve sumnje da je Širli Basi, kako god okrenuli, među najboljima.

„Diamonds Are Forever“ je Kanje Vest semplovao u pesmi „Diamonds From Sierra Leone“ i dok su jedni vikali da je to svetogrđe, a ovi drugi komentarisali na YouTube-u da nisu ni znali ko je Širli Basi dotad, Širlini dijamanti su poveli jedan novi život.

Tada su oni odrasli na „Gold Digger“ otkrili i Širlin „Goldfinger“ – He’s the man with the Mida’s touch – i vratili se na poslednju Konerijevu igru špijuna i dijamanata, iako je prvi Bond koga su poznavali bio ako ne Krejg, onda Brosnan.

„Diamonds Are Forever“ možda ima manje ikoničan status od „Goldfinger“, ali i sad, toliko godina kasnije, zvuči jednako hladno, proračunato i utešno, osvešćeno, kako je zvučala te 1971. Dijamanti, istina, nikada ne lažu.

U posebnoj kategoriji je i Nensi Sinatra – „You Only Live Twice“ je savršeni zvuk kasnih šezdesetih, mračno romantičan i pomalo psihodeličan.

Producenti su, pričalo se, hteli isprva da temu otpeva Areta Frenklin, ali je Nensi onda snimila „These Boots Are Made for Walkin'“, i „You Only Live Twice“ je odmah potom postao jedan od njenih najvećih hitova.

„Live and Let Die“ je… Pa, „Live and Let Die“. I Makartni.

„Nobody Does It Better“ je, sa druge strane, pravi muzički predstavnik Rodžera Mura u ulozi agenta 007 – balada sa onim laganim, breezy duhom kakvim je odisao Murov Bond, sav gospodski ležeran.

„Nobody Does It Better“ je bila i hrabar izbor ne za „The Spy Who Loves Me“, već za franšizu – pesma sa najmanje klišea i tropa i jazzy momenata koji se nalaze u gotovo svakoj drugoj Bond temi.

„All Time High“ Rite Kulidž je neupitno najviše antibondovska tema. Niti deli naslov sa filmom („Octopussy“), niti ima bilo šta bondovski u sebi, i to ne na dobar način kao „Nobody Does It Better“. Ako je Kornelova tema bila neupečatljiva i dosadna, ova je sigurno za korak ispred nje. U najboljem slučaju.

Na nju pomalo, na početku, zaliči „License to Kill“, osim što ova ima malo više bondovskog vajba. Možda je problem sa obe u klavijaturama. Ili onim bek vokalima. Ili tome što zvuče kao jeftine ljubavne pesme iz osamdesetih.

„Golden Eye“ je zato skoro pa defnicija Bond teme. Možda to ima veze sa tim što ju je otpevala Tina Tarner, možda i sa tim što je ispratila Brosnanov debi, a najpre sa tim što neodoljivo podseća na pesme Širli Basi.

Širli Menson, kad smo kod moćnih ženskih vokala, ima savršen glas da otpeva Bond temu. „The Wolrd Is Not Enough“ koju izvodi Garbage je još bolji primer od Kornela kako alternativni zvuk može da se ublenda sa Bondom, i iako nije prva na koju će iko pomisliti kad se govori o Bond pesmama, iako se nije preterano istakla (ne kao Tinina „Golden Eye“, recimo), franšiza je njome mudro potkupila sve one koji su dotad mislili da je Bond snobovska stvar daleko od sveta u kojem se čuje glas Širli Menson.

Čudniji izbor od Širli za Bond temu je Šeril Krou, ali ona neuporedivo bolje zvuči od nekih plauzibilnijih izbora. Na kraju krajeva, ima savršenog smisla da upravo ona peva „Tomorrow Never Dies“ jer je Šeril Krou zaista žena koja izgleda kao da je ionako nije briga šta će biti sutra.

Bond teme pevali su i Duran Duran (ako ste ikada voleli Duran Duran, sva je prilika da nećete voleti „A View To a Kill“), Met Monro koji je otpevao „From Russia With Love“ koja donekle kultni status duguje više svom imenu, mada je svakako sjajna, A-ha koji zvuče kao Dejvid Bouvi za siromašne u „The Living Daylights“, Lulu sa „The Man With the Golden Gun“ koja je malo glupava, a tu je i Tom Džons sa „Thunderball“ koja bi bila sjajna da nije bila baladasta. Ovako je dobra.

Bilina „No Time To Die“ je u tom smislu još značajnija: dugo, baš dugo nismo imali dobru, baš dobru Bond temu. I pobeda je dupla ako Bond tema može da zvuči kao Bili Ajliš i kupi milenijalce, a da u isto vreme nosi duh koji je preživeo decenijama i