Ako je nakon Skov Olsenovog ranog gola možda i otvorena dilema ko će na megdan Bešiktašu, Partizanov dvadesetpetominutni blickrig koji je nakon toga usledio odagnao je i najmanju. Nemanja Miletić, Marko Janković, Svetozar Marković – prvo poluvreme revanš utakmice u Beogradu i tri komada u mreži Nordsjelanda. A tu su još i ona dva (Rikarda i Zakarića) od pre nedelju dana, iz Faruma. Potpuna crno-bela dominacija.
Tako je to izgledalo avugsta 2018, kada je Partizan u dva meča postigao pet golova i bez većih poteškoća nadigrao danski Nordsjeland u trećem kolu kvalifikacija za Ligu Evrope.
Predstava koju je Partizan sinoć priredio svojim navijačima, naravno, nema ama baš nikakve veze s tim. Doduše, opet je avgust, opet je grunula petarda i opet su boje na dresovima bile iste, ali ovoga se puta Partizan ništa nije pitao. Odeljao ga je Nordsjeland samo tako, ni ne oznojavši se, rezultatom 5:0, i pošto je ta blamantna cifra, bez imalo preuveličavanja, komotno mogla biti bliža desetci nego li petici, crno-beli bi trebalo da se zaližu i šutiraju petama u guzicu u od sreće. Nakon što su umalo dočekali sabah sa šejtanom (ili šejtana sa Sabahom), delovalo je kao da su se Partizanovi igrači malo trgli i da Dancima neće dozvoliti da ih zateknu kao što su to dozvolili azerbejdžanskom predstavniku.
Ali su dozvolili. I to već u 11. minutu. Brzonogi Ibrahim Osman prodro je po levom boku, ubacio loptu u šesnaesterac, da bi je, posle smušene reakcije Nikole Antića, na grudi dočekao Martin Frese i polu-volejem degažirao u gornji desni. Neodbranjivo. Zatim su usledila dva penala (i Antić i Šćekić koristili su se rukama u kaznenom), koja je oba rutinski realizovao prekaljeni Markus Ingvartsen. Četvrti gol postigao je Oliver Viladsen, a kod petog su svi već isključili televizore. Kažu da je u pitanju bio autogol mladog Ilića, a hvala dragom VAR-u pa nije pao i šesti.
Kako je Partizan, od ekipe koja je 2018. pomela daleko kvalitetniji Nordsjeland (te sezone u svojim redovima imali su Mohameda Kudusa, danas uzdanicu Ajaxa, kao i pomenutog Skova Olsena, takođe uzdanicu, ali Klub Briža), stigao do ekipe koja drhti i pred „nepunoletnim“ azerbejdžanskim klubom, a kamoli jednim skandinavskim?
Odgovor je jednostavan. Partizanovo rukovodstvo, neodgovorno i nesposobno, opet je prekasno dovelo pojačanja upitnog (ne)kvaliteta, zadržavši pritom simpatičnog, ali budimo realni isto toliko neiskusnog i neadekvatnog, Igora Duljaja na klupi. Okej, možda Saldanja, Kanute i Severina i nisu toliko loši (o omalenom Kaluluu i Antiću ne treba trošiti reči) za azerbejdžanske ili domaće fudbalske prilike, nema dileme da će silne muke pričiniti ivanjičkim i surduličkim defanzivcima, ali takođe je sigurno i da će, čim naiđu na neki iole jači i sistematizovaniji klub kakav je Nordsjeland, postati neprimetni.
Očigledno je da Partizanu škripi na svim pozicijama, naročito u poslednjoj liniji, i kako kaže Igor Duljaj, očigledno je da su pojačanja potrebna, ali neko ga, izgleda, ne čuje. Ili možda samo čuje prekasno, jer će sada najnoviji igrač kluba iz Humske, Gajas Zahid, nakon ovog debakla mirno moći da se posveti obavezama isključivo u Superligi Srbije. Eventualno u kupu, ako se opet ne desi neka Sremska Mitrovica.
A dotle, dok navijači Partizana rezignirano čekaju na neku novu katastrofu koja neminovno mora da se desi (setimo se Mladosti GAT iz prošle sezone), isto to obnevidelo i gluvo rukovodstvo nastaviće da sedi u kožnim foteljama stadiona u Humskoj, da prekasno dovodi pojačanja i dovršava svoj odavno započeti posao. Sve dok „Partizan koji od Nordsjelanda prima pet golova“ ne postane „Partizan koji od Sabaha prima pet golova“. A uskoro bi mogao da postane.