Umetnost opsenarstva nalazi se u skretanju pažnje publike od onoga što im se nalazi pred očima. Kada je reč o epidemiji Covid-19, opsenarska veština je poprimila formu grafika sa dva kraka, koji prikazuju televizije iz čitavog sveta. Horizontalni krak pokazuje vreme; vertikalni pak broj teško obolelih. Prva kriva (vidi ispod) predstavlja potencijalne razmere epidemije u slučaju da ništa nije učinjeno: nju seče horizontalna prava linija koja pokazuje maksimalni kapacitet bolnica. Linija sa strelicom koja spaja dve krive ilustruje u kojoj meri karantin omogućava limitiranje širenja epidemije.
Prisutan u javnom prostoru zemalja čitavog sveta, od Vašingtona do Pariza, preko Seula, Rima ili Dablina, grafik ističe jednu hitnost: usporavanje ritma kontaminacije kako bi se izbegla preopterećenost bolnica. Koncentrišući pogled na dve talasaste linije, novinari ističu jedan važan element grafika: ova prava linija, diskretna, na sredini, pokazuje broj dostupnih kreveta za teške slučajeve. Iako ga predstavljaju kao da je pao s neba, ovaj „kritički prag“ u stvari predstavlja izraz političkih izbora.
Već decenijama politike štednje slabe kapacitet bolnica. Francuska je 1980. godine imala 11 bolničkih kreveta na 1.000 stanovnika; danas ih je tek 6. Jedan makronistički ministar u septembru prošle godine predložio je da se uvedu bed managers, koji bi iznajmljivali ovaj redak resurs. Sjedinjene Države su spale sa 7,9 kreveta na 1000 stanovnika 1970. godine na 2,8 kreveta 2016. godine. Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, Italija je 1980. godine brojala 922 kreveta rezervisana za „teške slučajeve“ na 100.000 stanovnika, nasuprot 275 kreveta trideset godina kasnije. Svuda nalazimo jedinstven zahtev: smanjiti troškove. Bolnica tako funkcioniše kao automobilska fabrika.
Rezultat: 6. marta, Italijansko društvo za anesteziju, analgeziju, reanimaciju i intenzivnu terapiju (Siaarti) uporedilo je rad prekoalpskih medicinara hitne pomoći sa „medicinom katastrofe“ i upozorilo na „nedostatak resursa“, „što može dovesti do toga da se uvede starosno ograničenje u urgentnim situacijama“. „Ratna medicina“ je izraz koji je upravo postao veoma aktuelan u regionu Grand-Est, u Francuskoj.
Kriza koju je izazvao koronavirus povezana je kako sa prirodom te bolesti, tako i sa organizovanom degradacijom zdravstvenog sistema. Kao neizbežna mesta javnog prostora, veliki mediji su propustili kritički izazov da pozovu svoje čitaoce i gledaoce na filozofsku debatu o tome kako odlučiti koga sačuvati a koga pustiti da umre. Ovog puta, međutim, biće teško maskirati političko pitanje koje stoji iza ove etičke dileme. Jer epidemija Covid-19 iznosi na videlo ekonomsku situaciju koja je još gora nego što smo mislili. Dok su avio-kompanije slale svoje prazne avione kao da je situacija regularna, kako bi zadržale postojeće termine, jedan istraživač je objasnio kako je liberalna birokratija obeshrabrivala fundamentalna istraživanja o koronavirusu. Maršal Burk, predavač u oblasti nauke ekosistema na Univerzitetu Stenford, istakao je sledeći paradoks: „Redukcija zagađenja vazduha koju dugujemo epidemiji Covid-19 u Kini je bez sumnje sačuvala dvadeset puta više života nego što je bolest uzrokovala smrti. U najmanjem, mogli bismo da zaključimo da nam pandemije donose benefit jer nam ukazuju na to u kojoj meri su naši ekonomski sistemi loši za zdravlje. Čak i u odsustvu koronavirusa“.
Ceo tekst objavljen je u novom broju Mond diplomatika, koji se dobija na poklon uz svaki primerak Nedeljnika od četvrtka, 18. juna
Digitalno izdanje dostupno je na Nstore.rs
U novom broju Monda čitajte još:
– Istorija rusofobije na Zapadu
– Poljska i Slovenija, dva pristupa tržišnoj ekonomiji
– Evropska unija, „mudraci“ u klinču
– Kip Stramer i njegovi laburisti: Diskretni zaokret od korbinizma
– Uredničke opsesije i razroki pogledi ka Latinskoj Americi
– Sirijske izbeglice i unutrašnji izazov za Redžepa Tajipa Erdogana
– Kuda ide sudanska „decembarska revolucija“?
– Japanska dogma individualne odgovornosti
– Kako preokrenuti društvenu hijerarhiju
Tagovi
