Nakon pada Berlinskog zida, u novembru 1989. godine, bivši zapadnonemački kancelar Vili Brant, rekao je da će ponovno ujedinjenje zemlje, konačno omogućiti da „ono što prirodno treba da bude zajedno – raste zajedno“.
Ta tvrdnja 35 godina kasnije zvuči previše ambiciozno, zar ne?
Jučerašnji, istorijski bitni izborni rezultati u Tiringiji i Saksoniji, menjaju sliku o Nemačkoj kakva je do sada bila. Istočni i zapadni regioni ove zemlje se, ne možemo da negiramo, već duže vreme udaljavaju jedni od drugih, sve više i više. Međutim, ovo što trenutno imamo, važi za jedan krupniji korak.
Krajnje desničarska, antiimigraciona Alternativa za Nemačku (AfD), dobro balansira na populističkom talasu koji „divlja“ širom Evrope.
Ako bi se savezni izbori održali sutra, prema podacima najnovijih anketa, ova desničarska stranka bi mogla da postane druga najjača grupa u Bundestagu.
Međutim, AfD bi samo u istočnim državama mogla sa sigurnošću da ima mandat da formira sledeću vladu. To je njen lider iz Tiringa, Bjorn Hocke, već učinio nakon što se prvi put pojavio na vrhu na državnim izborima, piše Gardijan.
A ni u jednoj od zapadnih država ankete ne predviđaju da će krajnja desnica tako ozbiljno izazivati etablirane stranke desnog i levog centra kao u Saksoniji. Tu prema projekcijama AfD vodi u direktnoj trci sa Konzervativnom demohrišćanskom unijom (CDU).
Očekuje se da će AfD u Brandenburgu, državi koja okružuje glavni grad Berlin, kasnije ovog meseca postati najjača stranka.
Međutim, snovi krajnje desnice o preuzimanju vlasti, verovatno će ostati samo na nivou težnje, s obzirom na to da ostale stranke uspevaju da održe balans oko desnice. Bez obzira na to, uspostavljanje AfD-a kao dominantne regionalne snage postavlja ozbiljna i zabrinjavajuća pitanja o političkom identitetu Nemačke i o tome kako će se nositi sa usponom takvih snaga u budućnosti.
U Nemačkoj se godinama pretpostavljalo da će istočne države, kada ekonomski sustignu ostatak zemlje, sa njima uskladiti i političke izglede.
Ekonomija i demografija ne objašnjavaju dovoljno rezultate nedeljnog glasanja. Stanovništvo na istoku je starije od onog na zapadu, ali više demografski ne „krvari“ kao što je bio slučaj tokom poslednjih godina Nemačke Demokratske Republike (DDR) i dve decenije koje su usledile. U stvari, svake godine od 2017. sve više ljudi migrira sa zapada na istok.
Nezaposlenost je veća, ali samo za delić. Pravi kontrast je između severne i južne Nemačke. Poslednje dve godine ekonomije istočnih država su rasle brže od onih na zapadu, pošto su globalni igrači poput Tesle i Intela izgradili fabrike u istočnim zemljama.
Nivoi imigracije u istočnim državama su među najnižima su u celoj Nemačkoj.
Prema istraživanju koje je objavila vlada Olafa Šolca početkom ove godine, oko 19 odsto istočnih Nemaca kaže da se oseća zaostalim. To je dvostruko više nego na zapadu (8 odsto), ali ipak sugeriše da 80 odsto stanovništva pet istočnih država ne oseća da je na gubitku.
Značajan broj njih dao je svoje glasove stranci koja je, u svom ogranku u Tiringiji, sertifikovana kao desničarska i ekstremistička.
Sociolog Stefen Mau, rođen na istoku, skovao je termin „okoštavanje“ da opiše ovaj trend. To je igra reči kojom je skovao opis za bivše građane DDR-a: oni su kao biološki proces kojim se tkivo stvrdnjava u kost.
U svojoj nedavno objavljenoj knjizi Ungleich Vereint (Nejednako ujedinjeni), Mau piše da istočna Nemačka glasa drugačije od zapadne, upravo zato što je već sustigla, pa sada ima pravo da potvrdi svoj poseban identitet.
Tausend Aufbrüche (Hiljadu početaka), knjiga koja je osvojila ovogodišnju glavnu nemačku nagradu za publicistiku, istoričarke Kristine Morine, rođene u DDR-u, piše da AfD pobeđuje na istoku.
Stranka ima takve izglede, pre svega, jer joj u korist ide njeno posebno razumevanje značenja demokratije. Ona je oblikovana pod komunističkom vlašću, tokom 40 godina, pa zato to njeno tumačenje ostaje drugačije od onog na zapadu.
To bi moglo da zvuči paradoksalno, pošto je DDR bila jednopartijska diktatura bez slobodnih izbora i bez podele državne vlasti. Oni su, uprkos tome, govorili da je demokratija na istoku „u korist svih“.
„Istočna Nemačka je tvrdila da je našla demokratski odgovor na nacionalsocijalizam“, kaže Morina. „Samo što je priča komunista o tome kako funkcioniše demokratija bila duboko populistička. Tvrdili su da je tamo demokratija istinitija i reprezentativnija za obične ljude od one na zapadu, za koju su rekli da samo organizuje klasne hijerarhije i predstavlja interese kapitalizma.”
Istorijsko iskustvo te vrste pseudodemokratije, tvrdi Morina, jedno je od objašnjenja za to što je AfD uspela da mobiliše mnogo više apstinenata na istoku nego druge stranke.
To je jedina partija u Nemačkoj koja se zalaže za to da se predsednik bira direknim glasanjem građana, a ne putem savezne konvencije. Takođe, oni su za direktnu demokratiju, odnosno redovne referendume u švajcarskom stilu.
Međutim, postoji dosta razloga da se ne poveruje u tvrdnju AfD-a da predstavlja „drugačiju demokratsku tradiciju“.
U osnovi njihove priče o osnaživanju, leži duboko rasistički lanac uverenja, koji istočnjake prikazuje kao čistije Nemce, jer su se godinama unazad odupirali multikulturalizmu i svim novim idejama koje su ušle u zapadnonemački diskurs nakon studentskih revolucija 1968. godine.
Mau i Morina tvrde da umerenije stranke mogu ponovno da pridobiju birače sa krajnje desnice, jedino nekonvencionalnim i kreativnim sredstvima. Takva sredstva su recimo lokalne skupštine građana.
Da bi se zaustavilo, i potencijalno, preokrenulo udaljavanje nemačkog istoka i zapada, politički centar treba da krene da razmišlja van okvira.
Tagovi
