Decembar je mesec obrnutog sveta. Lampice blešte, dok iza ugla vreba još jedan račun za struju. Gore je ukrasni anđeo, dole je prepuna kanta za đubre. Sve deluje lepo i raspadnuto u isto vreme, a ko god da je izmislio ovaj koncept „praznične čarolije“, vodio se devizom: „Ne gledaj dole, troši sanjajući gore.“
U svetu umetnosti, ista stvar. Kraj godine obično donosi retrospektive, liste najboljih i pregršt samohvale. Postavlja se pitanje: šta je donela ova godina? Da li smo napredovali? I kako uopšte definisati napredak u svetu koji balansira između apokalipse i dosade? Moja galerija završava godinu sa plusom na računu i gomilom prodatih radova. Ali to je, valjda, poenta. Dole su ideali, gore su fakture. Mene sve to čini užasno nesrećnim, ali gore-dole dinamika ne nudi previše alternativa. Jeste li primetili kako je svaka evropska „revolucionarna“ izložba ove godine bila o „pravima“? Gore su veliki slogani o pravdi i slobodi, dok su čuvari istih slogana, spremni da „šitstormuju“ i najmanju umetničku kritiku upućenu radovima za pravdu. Da li to znači da smo postali previše ozbiljni? Ili smo jednostavno odustali od pravljenja dobrog, jer dovoljno je napraviti aktivistički rad, pa kakav god bio? Ili je lepo postalo previše opasno jer zahteva iskrenost?
Umetnost, kao i sve drugo, prolazi kroz isti sistem entropije. Sve što je gore postaje banalno, a sve što je dole dobija oreol značaja. Sećam se jedne izložbe ranije ove godine koja je bila toliko politički korektna da je podsećala na radionicu iz korporativne etike. Ljudi su stajali, pijuckali belo vino iz čaša za višekratnu upotrebu, klimali glavama, a ja sam mislio: ovo je dno. Ali nije, jer se ispostavilo da i dno može da ima svoj sjaj, makar bio od refleksije neonske rasvete.
Šta da kažem? Decembar je idealan mesec da sami sebi priznamo: savremena umetnost je na najboljem putu da postane gore-dole igra. Pravednost zada temu, aktivizam diktira odgovor, a mi se pravimo ludi. Kritika izostaje – aktivistička umetnost odbacuje svaku kritiku, smatrajući je napadom na moralnu osnovu svog postojanja. Ali, umesto da zbližava, produbljuje jaz, a što je najgore: radovi postaju jednolični.
Što se mene tiče, ovog decembra naišao sam na fotografiju Ivana Posavca: obalu reke u Slavoniji, s vodenom nimfom i horizontom koji je, umesto da razdvaja, pomešao ono što bi trebalo da bude gore s onim što je, po svim pravilima, dole. Mnogo neozbiljan čovek, taj Posavec, koji se usudio da pobrka gornje i donje postulate. Mnogo neozbiljan rad, koji je, eto, meni spasao decembar.
I u tom smislu: nadam se da ćemo sledeće godine prestati da se trudimo da budemo ozbiljni. Ili ćemo bar pokušati da umetnost ponovo učinimo nepredvidivom. Ma uradimo bilo šta – samo da ne bude dosadno.
A do tada, dižem čašu za sve što je bilo gore i postalo dole – i obrnuto. Jer, ako ništa drugo, kraj godine je uvek dobar izgovor za još jedno piće.
Tagovi
