23 dana ranije
ZVEZDAN JOVANOVIĆ: U zgradu odakle je pucano ušli smo ja, Aleksandar Simović i Ninoslav Konstantinović, koji je nosio kablove i farbu. Jurišić je čuvao parking mesto ispred zgrade, a kada mi dolazimo, on se sklanjao. Dolazili smo pasatom, koji je vozio Vlada Budala. Tri dana smo ostajali od 10 do 14, 15 časova.
MILE NOVAKOVIĆ: Zoran Đinđić na posao nije dolazio 10. i 11. marta zbog povrede noge. Njih trojica su dolazili u kancelariju koja je određena da se iz nje puca, provodili u njoj nekoliko sati i zatim odlazili odatle. Imali su ljude raspoređene duž čitave rute od premijerove kuće do zgrade Vlade.
ĐURA MUTAVI: Te srede, 12. marta, oko 9 časova, ponovo su svi izašli na ulicu, svi su bili na svojim mestima.
DUŠAN KRSMANOVIĆ: Koristili smo desetak telefona specijala i tog dana. Svi smo imali vezu sa Milošem Simovićem, i između sebe. Miloš sa Spasojevićem, a on sa Legijom. Miloš je kontaktirao i sa Bezarevićem iz BIA.
SIMOVIĆ BEZAREVIĆU: Šta ima novo, ima li najavljenih pokreta premijera Đinđića? (Nema pozitivnog odgovora).
ĐURA MUTAVI: Oko 10.30 bio sam kod „Rudog“ sa Milošem Simovićem. Došlo je do nesporazuma, neko iz kancelarije javio je Spasojeviću da je Đinđićeva kolona već ušla u dvorište. Dušan je telefonom galamio na Miloša koji je to negirao, rekavši
da je to nemoguće. Razmenili su nekoliko oštrih reči i prekinuli vezu.
ZVEZDAN JOVANOVIĆ: Sedeli smo i čekali. Pušio sam cigarete „davidof“, a pikavce gasio u jednu kutiju u džepu. Moguće da mi je neki pikavac ispao sa strane. Telefon je bio kod Ace i javili su mu da Đinđić dolazi. Preko prozora smo stavili jedno šareno ćebe. Sedeo sam na stolici, cev je virila kroz prozor i nisu me mogli videti. Iz automobila je prvo izašao momak iz obezbeđenja i izneo štake. Đinđić je izašao, bio je čudno okrenut, nekako sa strane. Prvi metak ga je pogodio, a drugi sam ispalio da potvrdim pogodak. Nisam hteo da pogodim tog momka iz obezbeđenja. Nisam imao vremena da gađam Đinđića u glavu. Bio je zaklonjen.
ZORAN ŽIVKOVIĆ: Igrom slučaja tog dana bio je rođendan moje supruge Biserke koja je u to vreme radila kod Zorana kao republički sekretar za zakonodavstvo i bili su na istom spratu u Nemanjinoj. Ja sam tu prolazio kolima. Bila je naravno gužva ispred vlade, ali pošto je tu je uvek gužva nisam odmah ukapirao šta je. Dok sam prolazio, zazvonio mi je telefon, ona me zove. Nismo rešili da li te večeri vodimo kumove zbog njenog rođendana u restoran ili kod nas kući. Pitao sam je „Gde ćemo?“, a ona je rekla „Pucali su na šefa“. Okrenuo sam se kolima i vratio se posle tri minuta. Video sam lokvu krvi i rekli su mi šta se desilo.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 22. FEBRUARA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
