Sve vas vidi svetska policija: Crvena poternica za Interpol

Kada je Nemačka objavila da je na snazi „Anšlus“ i da je prisajedinila Austriju, Međunarodna kriminalistička policijska komisija postala je samo jedan od mehanizama Nacionalsocijalističke partije. Organizacija koju danas znamo po skraćenici Interpol, osnovana je 7. septembra 1923. godine u Austriji, po međunarodnom dogovoru kojim bi se sprečilo da neko počini krivično delo u jednoj, pa nesmetano živi nakon bega u drugoj državi. Posle Anšlusa organizacija je promenila svoje sedište, a period Drugog svetskog rata smatra se najvećom mrljom u njenoj istoriji, iako je ostalo nepoznato u kojoj su meri dosijei i sva ostala dokumentacija koju je Komisija posedovala, korišćeni od strane nacističkog režima. Borci za ljudska prava, sa svih meridijana, povukli su značajnu – argumentima podebljanu – paralelu između onoga što se danas događa sa Interpolom i tih, „crnih“ dana ove organizacije.

Na poslednjem samitu u Turskoj, Interpol je dobio svog novog predsednika, generala Ahmeda Nasera el Raisija, iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, i tako je ta paralela dobila svoju krajnju tačku. Njom je podvučeno ono o čemu već nekoliko godina pišu brojni svetski analitičari i na šta ukazuje i nemali broj evropskih lidera – ovo je značajna kriza jedne od najbrojnijih svetskih organizacija.

„Ovo je test kredibiliteta i integriteta organizacije“, rekla je pre konačnog glasanja češka predstavnica u Interpolu Šarka Havrankova, koja je Raisiju bila protivkandidat.

Izgleda da je vreme da neko za Interpolom raspiše crvenu poternicu.

Postoji nekoliko problematičnih uglova ovakve odluke donete u Ankari i iz svakog od tih uglova slika je ista – izbor Raisija na mesto predsednika Interpola sporan je i ne predstavlja diskontinuitet u sumnjivim odlukama o odabiru čelnih ljudi organizacije.

Pobeda general-majora Raisija predstavlja podsticaj rastućoj diplomatskoj moći Ujedinjenih Arapskih Emirata, gde je 2015. godine Raisi imenovan za generalnog inspektora Ministarstva unutrašnjih poslova, sa glavnim zadatkom da nadgleda zatvore i policiju.

UAE su bili „velikodušni finansijer“ Interpola, donirajući 54 miliona dolara (40,5 miliona funti) 2017. godine – što je skoro ekvivalentno potrebnim doprinosima svih 195 zemalja članica organizacije, koji su iznosili 68 miliona dolara u 2020. godini.

Inače, prethodni veliki samit Interpola održan je baš u UAE, a Srbiju je na tom samitu predstavljala Dijana Hrkalović.

Ser Dejvid Kalvert-Smit, bivši direktor javnog tužilaštva za Englesku i Vels, objavio je u aprilu izveštaj u kojem se zaključuje da UAE „nastoje da nepropisno utiču na Interpol putem finansiranja i drugih mehanizama“.

Smatra se da su time otvorena vrata Raisiju ka mestu predsednika. Ta su vrata dodatno otvorena činjenicom da novi predsednik Interpola dolazi iz Ujedinjenih Arapskih Emirata koji su u poslednje vreme Meka za „pranje novca“. Ako bi Raisi želeo da radi nezavisno i uz poštovanje integriteta organizacije, bila bi „otključana“ dokumenta koja bi predstavljala značajnu građu za neke buduće istrage. Gledano u skladu sa dosadašnjim iskustvom, postoji osnovana sumnja u takav Raisijev pristup. Brojne optužbe sa kojima je suočen ta su otvorena vrata zatvorila. Ili je tako trebalo da bude, da Raisi nije nonšalantno prošao kroz njih.

Protiv njega su poslednjih meseci podnete žalbe za „torturu“ u Francuskoj i Turskoj, gde je – bizarno – Raisi i izabran za predsednika. Optužbe, koje iz Ujedinjenih Arapskih Emirata nazivaju „orkestriranom kampanjom“, prikazuju uticaj koji je Raisi imao u toj zemlji na život običnih ljudi. I na traume sa kojima su prinuđeni da se bore.

Jedan od podnosilaca žalbe, britanski državljanin Metju Hedžis, kaže da je bio pritvoren i mučen između maja i novembra 2018. u UAE nakon što je uhapšen pod lažnim optužbama za špijunažu tokom studijskog putovanja. On je opisao Raisijevu pobedu kao „sramotu“.

„Ne znam kako se članovi Interpola koji su glasali za Raisija ne osećaju neprijatno zbog izbora koji su napravili i šta će to zapravo značiti za reputaciju organizacije“, rekao je Hedžis.

Britanski državljanin Ali Isa Ahmad, rođen u Sudanu, priveden je 2019. od strane policije u UAE zbog toga što je nosio katarski dres.

„Zaista je strašno što mu je ukazana ova čast“, rekao je on. „UAE će to iskoristiti da pokušaju da poprave svoju sliku u svetu, ali ljudi koji su preživeli ono što sam ja preživeo, uvek će znati istinu. Ožiljci koje imam na telu koje je policija UAE ostavila na meni uvek će govoriti o tome.“

Tako su Ujedinjeni Arapski Emirati postali „jedna od najbezbednijih zemalja na svetu“, kako je Raisi tvitovao posle pobede.

Njegova pobeda, međutim, nije dovedena u pitanje samo zbog narušavanja „integriteta organizacije“ time što čovek sa nerešenim optužbama protiv sebe sedi na njenom čelu, već i zbog toga što bi mogla da utiče na funkcionisanje i postane, kako je to bilo u njenim najcrnjim danima, nečiji mehanizam.

Raisijeva pobeda samo je jedan u nizu koraka unazad, kako se tumači ovaj period funkcionisanja Interpola, obeležen „zloupotrebama represivnih režima“.

Interpol se može tumačiti i kao neka vrsta „velike policijske pošte“, koja služi za razmenu informacija između država. Policija jedne države šalje informacije centrali u Francuskoj, a onda iz centrale te informacije idu dalje, do zainteresovanih država, povezanih sa licima o kojima informacije govore. Najlakši primer za razumevanje rada Interpola jesu primeri velikih hapšenja i zaplena narkotika na jedrilicama, gde je recimo španska policija tražila podatke o licima povezanim sa narko-kartelima, a te informacije su preko Interpola dobili od Hrvatske, Kolumbije i drugih država čiji su građani povezani sa tom temom.

Osnovna metodologija Interpola već decenijama je da za određenim narko-bosom, teroristom, ili kriminalcem koji je na bilo koji način povredio zakon više zemalja, raspiše crvenu poternicu po čijem osnovu bi članice Interpola trebalo da deluju i uhapse lice optuženo za krivično delo kada za to budu u prilici. Ima Interpol i druge poternice (žuta za nestalu decu, ili crna za neidentifikovana tela), ali su crvene najvažnije za ovu priču.

Od 11. septembra i početka „rata protiv terorizma“, broj crvenih poternica je porastao, i to desetostruko. Sa 1.200 koliko ih je izdato 2000. godine, na 12.000 koliko ih je izdato u godini za nama. Hiperprodukciju crvenih poternica iskoristili su brojni represivni režimi širom sveta kako bi se borili protiv političkih neistomišljenika. Međunarodni pravni eksperti tvrde da su kriterijumi po kojima ljudi bivaju stavljeni na „crvenu listu“ sve širi i sve ih je teže ustrojiti, pa tako pored serijskih ubica ili narko-bosova tu listu sve više popunjavaju disidenti, aktivisti ili izbeglice.

Američki kongres, Evropski parlament i brojni pravni eksperti složni su u oceni da na taj način, etiketirajući svoje protivnike, represivni režimi šalju jedinstvenu poruku: „Možete da idete kuda hoćete, svakako ćete biti kažnjeni.“

Tako su poslednjih godina viralni postali slučajevi bahreinskog fudbalera koji je uhapšen u Tajlandu na medenom mesecu jer je protiv njega raspisana crvena poternica zbog učešća u demonstracijama. Ili ruskog aktiviste i kritičara vlasti koji je uhapšen u Španiji iako je prethodno u Finskoj dobio politički azil. Sve su češća hapšenja Ujgura po nalogu kineskih vlasti.

Države na različite načine reaguju na crvene poternice i ti primeri jasno potvrđuju raslojenost u odlučivanju. Nekome je ta poternica samo „upozorenje“, neko je posmatra kao „nalog za hapšenje“, a za nekoga je putokaz za saradnju u procesu ekstradicije. Od toga zavisi i sudbina ljudi za kojima se takva poternica raspiše.

Po pravilu, politički protivnici bivaju optuženi za pranje novca jer u tom slučaju nije kao u slučaju ubistva potrebno da se kao dokaz dostavi mrtvo telo, već i mrtvo slovo na papiru radi posao.

Prema najvišim pravnim aktima donetim unutar organizacije, Interpol mora da vodi računa o poštovanju svih ljudskih prava, ukida crvene poternica protiv onih kojima je priznat azil i mora da revidira ili makar dovede u pitanje sumnjive odluke određenih zemalja. Tako je, recimo, specijalni komitet Interpola u Lionu koji se bavi ovim pitanjima, poništio više od 700 zahteva za izdavanje crvene poternice protiv Gulenovih pristalica. Za Ankaru oni su teroristi, za Interpol samo politički protivnici.

Ipak, turski primer je samo drvo od kog zvaničnici Interpola ne vide šumu. Ili je, da stvar bude gora, baš naprotiv – vide.

U toj se šumi nalaze direktan kineski uticaj i represija protiv političkih protivnika i onih koji otvoreno govore protiv vlasti, nedavno odobrenje Siriji da ponovo koristi baze podataka svoje Interpolove ćelije što mnogi smatraju davanjem legitimiteta Bašaru el Asadu, ili brojni drugi uticaji.

Među njima su i konci koje povlače zemlje u regionu, raspisujući crvene poternice sa istim motivom – zarad osvete. Nije mali broj slučajeva da su zemlje iz regiona, naročito one koje su ranije bile sukobljene u ratovima devedesetih, stavljale jedna drugoj naizmenično, određeni broj građana na „crvenu listu“, raspisujući poternice na osnovu kojih je dolazilo do hapšenja, a najčešće i do brzog puštanja tih lica na slobodu. Tako su hapšeni i Naser Orić, Hašim Tači, Ramuš Haradinaj, pa su ubrzo puštani.

Postoji i mnogo zanimljivih primera u suprotnom smeru.

U slučaju V. C., na primer, administracija na Kosovu i Metohiji najpre je raspisala „domaću“, a ubrzo i međunarodnu poternicu, da bi na kraju, u julu 2008. godine bila raspisana i crvena poternica koju je Interpol distribuirao.

Po tom osnovu V. C. je uhapšen u Norveškoj i posle dužeg čekanja izvršena je ekstradicija na Kosovo i Metohiju, a lice je zatim i osuđeno na zatvorsku kaznu.

Uzalud su iz Beograda slali opravdane žalbe da je Interpol zloupotrebljen, da je poternica bila nepotpuna (potvrdili su identitet V. C. iako nisu naveli njegov datum rođenja), da je izdata bez sudskog naloga i sudske odluke i da, naposletku, nije prošla ni Komisiju za kontrolu Interpolovih dosijea.

Brojni su slučajevi još interesantniji od „balkanskih“, poput ruskih, iranskih ili venecuelanskih gde i kritika vlasti i slobodnija kolumna predstavljaju „krivično delo“.

Tako Bil Brauder, bivši šef Putinovog hedž fonda i bivši simpatizer Vladimira Vladimiroviča, u intervjuu Endruu Higinsu za Njujork tajms otkriva „ruski način“.

„Oni kada ne mogu da raspišu crvenu poternicu, raspišu obaveštenje o difuziji. To je zahtev koji se distribuira među članicama Interpola i predstavlja neku vrstu upozorenja. Rusi takve zahteve besomučno postavljaju čak i ako ih Interpol često odbija. Računaju na to da će 99 puta biti odbijeni, ali kada im 100. put uspe, ostvarili su svoj cilj“, objasnio je Brauder.

Na sličan način se razvijaju i slučajevi u kojima se zahteva ekstradicija. Određeno lice biva pritvoreno i u pritvoru – u razvijenijim zemljama – ili u pravom zatvoru, čeka odluku o tome da li će doći do ekstradicije. Čak i ako do nje ne dođe, vreme provedeno iza rešetaka predstavlja važan faktor u krajnjoj nejednačini gušenja otpora.

Tako je zamagljena prava uloga Interpola i teško je odrediti koliko od trenutno 66.000 aktivnih crvenih poternica ima realnu, a koliko političku osnovu. Takav zaključak posebno je teško doneti u trenutku kada, kako to kažu Interpolovi operativci, traju dve paralelne pandemije – pandemija koronavirusa i pandemija kriminala usko povezanog sa koronavirusom. Tako prodavci lažnih vakcina, oni koji promovišu pogrešne lekove, ili na bilo koji drugi način učestvuju u obmanjivanju javnosti i ugrožavaju javno zdravlje upotpunjuju hiperprodukciju crvenih poternica kojoj nema kraja.

Generalni sekretar Interpola u poslednjih sedam godina Jirgen Štok neočekivano je otvoreno govorio za list Gardijan o narušenom kredibilitetu Interpola zbog problematičnih poternica. Rekao je da je frustrirajuće što ponekad sazna iz novina, a ne iz svoje organizacije, o pogrešnim zahtevima za hapšenje i mučenju izbeglica, ali je pravdajući rad Interpola, naglasio da je „pogrešno raspisano manje od pet odsto poternica“.

To je i dalje više stotina poternica, hapšenja i procesa ekstradicija godišnje. Za nekoga je to „manje od pet odsto“, za nekoga „potpuno gušenje opozicije“ u brojnim državama širom sveta.

Ne i za Ujedinjene Arapske Emirate. Oni su, kako kaže novi predsednik Interpola, „danas jedna od najbezbednijih zemalja na svetu“.

Za nekoga su „bezbednost“ i „represija“ izgleda sinonimi.

„Ožiljci govore istinu.“

Slučaj Menga Hongveja

Međunarodni pravni eksperti tvrde da je u poslednjih pet godina, od kada je bivši zamenik ministra javne bezbednosti u Kini Meng Hongvej došao na čelo Interpola, ta organizacija intenzivnije iskorišćavana kao mehanizam represivnih režima.

Apsurdno, Hongvej je i sam postao žrtva takve politike.

Bila je 2018. godina, a on je još uvek obavljao dužnost predsednika Interpola, kada je iz Francuske, gde je sedište organizacije, otišao u posetu svojoj Kini, odakle je ekspresno isporučen u zatvore.

Stavljen je na spisak kadrova Komunističke partije Kine koji su navodno uhvaćeni u davanju korupcije i zloupotrebi službenog položaja, u antikorupcijskoj kampanji predsednika Si Đinpinga, za koju kritičari kažu da je takođe poslužila kao način da se uklone politički neprijatelji kineskog lidera.

Supruga uhapšenog predsednika Interpola dobila je azil u Francuskoj zbog straha od otmice, a on je osuđen na 13 godina zatvora.

Priznao je krivicu.

Svi predsednici Interpola kroz istoriju

1923–1932. Jonas Šober (Austrija)

1932–1934. Franc Brandl (Austrija)

1934–1935. Eugen Sejdel (Austrija)

1935–1938. Mihael Skubl (Austrija)

1946–1956. Floran Louvaž (Belgija)

1956–1960. Agostino Lorenco (Portugal)

1960–1963. Ričard L. Džekson (Velika Britanija)

1963–1964. Fjalar Jarva (Finska)

1964–1968. Firmin Fransen (Belgija)

1968–1972. Flor Dikopf (Zapadna Nemačka)

1972–1976. Vilijam Leonard Higit (Kanada)

1976–1980. Karl Person (Švedska)

1980–1984. Džoli Bugarin (Filipini)

1984–1988. Džon Simpson (SAD)

1988–1992. Ivan Barbot (Francuska)

1992–1994. Norman Inkster (Kanada)

1994–1996. Bjorn Erikson (Švedska)

1996–2000. Tošinori Kanemoto (Japan)

2004–2004. Hesus Espigares Mira (Španija)

2004–2008. Džeki Selebi (Južna Afrika)

2008–2012. Ku Bun Hjui (Singapur)

2012–2016. Mirele Balestrazi (Francuska)

2016–2018. Meng Hongvej (Kina)

2018–2021. Kim Jong Jang (Južna Koreja)