Jedna od čestih muka današnjice jeste anksioznost, koja je naročito zastupljena među mladima. Međutim, izgleda da pristup ovoj pojavi nije na zavidnom nivou. Prema navodima studije koju prenosi nbcnews.com, da mladi, čak i kada dobiju pomoć, sve se uglavnom svede samo na lekove, pa se često isključuje terapijsko savetovanje.
Kako je broj mladih sa anksioznim poremećajem u stalnom porastu već više od skoro dve decenije, nelogičan je podatak da se broj onih koji praktikuju psihoterapiju – smanjio. Ovo pokakzuje da teret brige o mentalnom zdravlju sve više pada na pleća pacijenata, lečenjem medikamentima.
„Čak i kada imaju pruženu adekvatnu zdravstvenu zaštitu i kada posećuju lekara u kancelarijskom okruženju, možda neće dobiti tretman koji im je potreban“, rekla je autorka studije Laura Čavez.
Za ovakav trend postoji nekoliko mogućih razloga, uključujući stigmu i nedostatak (ili onemogućenost) pristupa pedijatrijskim terapeutima, prema podacima Instituta za um deteta.
Čaves i njen istraživački tim su analizirali podatke prikupljene na osnovu 46,4 miliona poseta pedijatrijskoj ordinaciji od 2006. do 2018. godine. Podelili su ovaj period na tri dela, periode 2006-2009, 2010-2013 i 2014-2018. godine.
Termin „kancelarijske posete“ obuhvatao je ordinacije pedijatara, porodične lekare i niz različitih ambulantnih ustanova. Takve posete zbog anksioznih poremećaja utrostručile su se sa 1,4 odsto sa samog početka istraživanja, na 4,2 odsto na kraju. Ovaj nalaz potvrđuje mnoge druge studije koje pokazuju pogoršanje mentalnog zdravlja mladih.
Sve u svemu, oko 5,8 miliona dece u SAD imalo je dijagnostifikovan anksiozni poremećaj u 2019. godini, prema podacima Centra za kontrolu i prevenciju bolesti.
Prošle godine, uticajna američka radna grupa za preventivne usluge dala je preporuku da se deci od osme godine meri stepen anksioznosti. Iako se novi izveštaj završava 2018. godine, moguće je da bi porast skrininga (testova za rano otkrivanje) mogao da dovede do toga da još više dece dobije terapiju medikamentima.
Otkad je potreba za lečenjem porasla, procenat poseta lekaru zbog anksioznosti, koji je uključivao terapiju, smanjio se sa 48,8 odsto tokom prvog perioda istraživanja na 32,6 odsto tokom poslednjeg. Međutim, udeo lekova protiv anksioznosti, koji su propisani tokom ovih poseta, ostao je stabilan tokom vremena, sa oko 60 odsto. To praktično znači da je povećan broj dece kojima su lekari samo prepisali lek, bez terapije i, kako ocenjuje psihološkinja Janine Domingues, što predstavlja pravi problem. Ona je navela da razlog zašto se ne preporučuju samo lekovi, a naročito ne kod dece i adolescenata, jeste taj što je poznato da su veštine stečene kroz terapiju važan (i nezaobilazan) dodatak.
Lekcije naučene kroz terapiju mogu pomoći mladima da pronađu načine da se izbore sa anksioznošću ili da ih prevaziđu.
„Ne samo da želimo da vidimo decu koja ne pate od simptoma anksioznosti, već takođe želimo da ih vidimo kako funkcionišu, idu u školu, imaju prijatelje“, rekla je Domingues.
Prema tome, može se reći da je lečenje anksioznosti (i bilo kog psihičklog stanja) samo lekovima, ekvivalent operaciji propalog kuka, nakon koje ne napravite niti jedan korak.
Simptomi anksioznosti kod dece
Važno ih je prepoznati. Bitno je ne zanemariti ih. Važno je zaboraviti na takmičenja poput “eeh znaš kako je meni, nije ti ništa”, kao i na uverenje da je “moglo gore”. Uvek može gore, ali – da li će to biti od pomoći da se osećamo bolje? Ako je cilj tešiti se, bitno je na vreme reći – to ne briše stanje uma i tela.
Prema CDC-u, znaci anksioznog poremećaja kod dece uključuju strah od roditelja/staratelja, preteranu zabrinutost da će se nešto loše dogoditi u budućnosti, ekstremni strah od određene stvari/institucije (kao što su psi, pauci ili odlazak u školu).
Ovi strahovi se mogu osetiti fizički. To mogu biti glavobolje, problemi sa spavanjem, bol u stomaku, ubrzani otkucaji srca, vrtoglavica, osećaj drhtanja ili znojenja i sl.
Podrška – za koga?
S obzirom da dostupnost usluga mentalnog zdravlja opada u mnogim oblastima, istraživanje naglašava potrebu za većom podrškom pedijatrima i drugim lekarima koji se brinu o deci kojoj je to potrebno.
Iako se ovo istraživanje ne odnosi na Srbiju (ali se vrlo poklapa sa globalnim mentalnim stanjem društva), ovde je pod još većim upitnikom stručna podrška. Premda postoje povoljnije (i besplatne) ponude za psihoterapije, one su pretežno ograničene na određen broj seansi, koji nije dovoljan da se problem reši. Neretko, taj broj terapija nije dovoljan ni da se zagrebe problem, a kamoli iskopa. Govorimo o prosečnom broju – deset.
Da zdravstvo i u Srbji vapi za obnovom, oslikava iskustvo studentkinje sa lečenjem anksioznosti u Studentskoj poliklinici.
„Uglavnom svi leče posledicu, uopšte se ne trude da vide šta je uzrok mentalnih bolesti. Na kolektivnom nivou samo prepisuju lekove, jer se kao pokazalo u praksi da tako treba, a ne obraćaju pažnju na nas kao individue“, priča studentkinja.
Ona potvrđuje „sistemski bag“, dok objašnjava da je sistem takav da je fokus na birokratiji, te da se više vremena provede u zavođenju podataka, nego u razgovoru sa pacijentom.
Premda lekovi zaista jesu neophodni za neke od zdravstvenih situacija, iskustva ljudi govore da je to često prvi refleks doktora. Iako u ogromnom broju slučajeva razogovor nudi rešenje, iz nekog razloga on nije usađen u praksu izlečenja. Zasigurno, medikamenti sami po sebi nisu adekvatno rešenje.
Tagovi
